Пекинг је град контраста. С једне стране уздиже се Забрањени град, споменик царској моћи где сваки камен чува ехо векова. С друге, небо парају небодери попут фасцинантног седишта Централне кинеске телевизије, зграде која се савија под немогућим угловима пркосећи гравитацији, чинећи да се осећате као унутар сценографије научно-фантастичног филма. А између њих, попут капилара, вијугају уске уличице хутонга, старих стамбених квартова у којима се живот и даље одвија на прагу. Ту се напољу суши веш док се карте мешају на дрвеним сточићима, а мирис резанаца мами директно из кухиња које гледају на улицу. Ту се осећа прави пулс Пекинга, онај који није промењен стотинама година.
Посета Забрањеном граду је била својеврстан подвиг. Пре уласка у саму палату, морала сам проћи преко монументалног трга Тјананмен. Тај простор је толико огроман да се човек осети ситним као зрно песка, али истовремено и поносним што корача тлом где се писала историја света. У мени је расло узбуђење док сам се приближавала улазу у Забрањени град. Карта резервисана месец дана раније преко интернета и мој пасош постали су моја „чаробна улазница“. Чим сам прошла кроз високе капије, осетила сам величанствену тишину која је владала унутра упркос хиљадама посетилаца око мене. Имала сам осећај да сам на сету неког историјског филма, а онда сам схватила да сам ја део те приче. Док сам се кретала кроз безброј дворана и палата, замишљала сам живот царева и конкубина. То није био само град, то је био цео један свет, са својим правилима, интригама и љубављу.
Посета Кинеском зиду била је тренутак у којем су се дивљење и умор стопили у једно. Стајала сам тамо, задихана и знојна, и посматрала како се зид вијуга преко планина и брда, као неки џиновски, камени змај. Питала сам се, како су га изградили без модерне технологије? Мора да су их водиле жеља, страст и упорност. Кинески зид није само монументални споменик, већ симбол људске издржљивости.
Једна од занимљивости овог епског успона био је изненађујуће добар Wi-Fi сигнал. Обећала сам супругу да ћу му се јавити чим стигнем, али нисам очекивала да ће моје пењање пратити уживо преко видео позива. Док сам се борила са стрмим степеницама, он ме је храбрио из далеке Србије, говорећи ми да сам корак ближе остварењу снова.
Након надљудског подухвата на зиду, посета Храму неба донела ми је мир. Храм је симбол хармоније између неба и земље. Његова савршена кружна архитектура и спокојна атмосфера пружили су ми уточиште од градске вреве. Посматрала сам како се старији људи баве таи-чијем и схватила да су они у неком другом свету, свету тишине и унутрашњег мира који модерна бука не може да наруши.
Текст и фотографије: Сенка Д. Павловић Чотрић
Инстаграм: svetska_putnica
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању