Било је то на Богојављење. Потоци лаве сливали су се низ падинне планине Етна, на Сицилији. Овог јануара, када се див пробудио, пепео је прекрио аутомобиле оближњег сеоцета Мило, код Катаније.
Ми смо га посетили када је био миран. Рано смо кренули заобилазним путем ка највишој планини острва, из сеоцета Кастелдаћа, са другог дела Сицилије. Посетити Сицилију, а не посетити највиши вулкан у Европи, био би грех. Није свако од путника и посетиоца отишао на 3350 метара, висини на којој се налази вулкан, али је и долазак аутобусом у подножје кратера Силвестре 1 и Сивестре 2 такође авантура.
Већи део туриста остане у ресторану код паркинга, где пробају минерализована вина направљена од грожђа са вулканских падина. Посустали „енолози“ су се попели на мањи кратер, а за онај изнад није било времена. Јер, треба издвојити добрих пола сата по клизавом терену и солидном успону до врха. Поглед одозго је величанствен. Са тих нешто више од две хиљаде метара надморске висине људи у долини изгледају као мрави који миле овим месечевим пејзажима.
Сео сам на једну од црвених стена. Лагана кишица је освежила авустовски дан. Испарења у даљини одавала су утисак да је негде кренула ерупција. Колона младих пењача је пратила обод око кратера. Храбри и спретнији су изабрали краћу путању са већом косином. Али, зашто журити на овом месту. Време ту стоји као да миленијуми ништа не значе.
Морао сам назад, јер се примакло време повратка екипе ка Катанији. Иде аутобус, промичу насеља подигнута на самом вулкану. Храбри људи живе и граде, а магма их понекада нагна да се спусте ниже. Нико ту није заувек безбедан.
Текст и фотографије Гордан Горуновић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању