Ово нам је први мраз 5. новембра. У Призрену се не може добити ништа за јело, па ни хлеб. Ако хоћеш у гостионици да ручаш и да будеш сигуран да ћеш што добити мораш да одеш још у 10 сахата и изабереш згодно место, па кад почне јело да се разноси – да отимаш. У отимању јела најбоље су се одликовали авијатичари Французи. Ко није овако радио увек је остајао гладан“, пише у свом ратном дневнику Љубомир Јовановић. „У камењару надомак Пећи, стигао нас је и прошао у фијакеру руски посланик, кнез Трубецој, за кога се држи – а тако и ја верујем – да је он једини кривац што нас је Бугарска напала и што савезници нису благовремено послали војску и, напослетку, што Русија није енергичније радила да бугарски напад одбије – да га осујети. Како сам према овом човеку гајио нарочите антипатије, мржњу и презирање, нисам се окренуо ни да га погледам, а најмање да га поздравим.“
У вртлогу трагедије Крајем новембра, Србија је изгубила сву територију коју је имала пре 1912., а више од 150.000 српских војника већ је допа- ло заробљеништва. Цела српска нација, записаће тих дана италијански новинар Арналдо Фракароли, нашла се у „вртлогу трагедије“. Србија се сваког дана све више смањује, пише Фракароли, повија се у грчу пред границама Албаније. Стање је трагично, али Србија неће да умре. Дана 25. новембра 1915, српска Врховна команда објавила је војсци наређење о наставку повлачења, без даљих и узалудних покушаја отпора, итичући да је „једини начин изласка из окружења повлачење на обале Јадрана“. Одлазећи из Призрена, страна посланства, праћена хиљадама људи и делом војске у повлачењу упу- тила се у правцу Пећи, па одатле преко Црне Горе према Скадру. Друга група српске војске и народа повлачила се према Ђаковици ка области Љуме у Албанији и одатле прешла планине, такође с намером да стигне у Скадар. Са њом се повлачила Врховна команда, влада, краљ Петар. Ова група је била задужена за измештање државне архиве и највећих националних драгоцености попут моштију светог краља Стефана Првовенчаног и Мирослављевог јеванђеља. Трећу групу, која је између осталог имала задатак да затвори правац Дебар-Елбасан и спречи продор Бугара из Македоније у средњу Албанију, осим војске чинило је и око 20.000 регрута.
Наставак можете прочитати у броју 3085.