Развојни пут Боре шнајдера
ПРЕМИЈЕРА У ЈДП

Премијера представе „Развојни пут Боре шнајдера” Александра Поповића (1929 – 1996) у режији Егона Савина управо је изведена на сцени „Љуба Тадић” Југословенског драмског позоришта у Београду. У овом позоришту до сада су играна само два дела једног од наших најзначајнијих драмских писаца 20. века – „Комунистички рај“ (1986) у режији Бранислава Мићуновића и „Бела кафа“ (1991) у режији Бранка Плеше. Драматург је Божо Копривица, сценограф Егон Савин, костимограф Лана Цвијановић.

Дело „Развојни пут Боре шнајдера” посвећено нашем менталитету,  идеологији „лако ћемо“ и самопуравној утопији, први пут је изведено 1967. године, а Поповић је тада освојио Стеријину награду за најбољу савремену драму. По избору критике, у конкуренцији од 710 драма на српском језику, „Бора шнајдер” проглашен је најбољом драмом у периоду од 1944. до 1993. године. Касније је била део репертоара разних позоришта широм земље.

Представљајући Савинову верзију, управница позоришта Тамара Вучковић је признала да је на пар дана уочи премијере мало времена да се прича о значају и самог Поповића и посебно овог његовог текста.

Са друге стране, Егон је познавао Поповића и до сада је на сцену поставио пет његових драма: „Мрешћење шарана“, „Тамна је ноћ“, „Пазарни дан“, „Смртоносна мотористика“ и „Свињски отац“.

– Поповић је умео да говори: „Сви смо ми људи грешни. Не треба се светити. Потребно је научити опраштати људима” – сећа се Егон Савин (67). – Све то је у основи свих његових драмских дела. Написао је преко четрдесет драма, свакако је најплоднији српски драмски писац, а парадоксално је ретко игран. Од тих четрдесет, по мом мишљењу, сигурно десет спада у сам врх европске драмске књижевности. Драма о Бори шнајдеру је његово капитално дело, а комад је написан у незгодно време социјализма и није дочекан са добродошлицом, те је драма и забрањивана. Али ипак, Аца је преживео и преживеће, тако да је уз Стерију и Нушића, Поповић наш најзначајнији драмски писац.

Егон Савин такође сматра да би требало покренути иницијативу да Поповић добије своје заслужено место у нашој средини, да буде више присутан, да му се драме чешће играју на позорницама Србије, да се установи награда „Александар Поповић” за савремену драму, да се овај драмски аутор не заборави, јер, како каже: „Нико није са толико душе, емоције, знања, вештине и уметничког надахнућа писао о српском менталитету”.

 

Пише Срђан Јокановић

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању