Представа “Слика Доријана Греја”, по роману Оскара Вајлда, у драматизацији и режији Наташе Радуловић, истражује опсесију лепотом и пролазношћу. Вајлдов јунак, опседнут вечном младошћу, остаје споља савршен, док његова душа полако трули под теретом хедонизма и страха од старења. У наслову се преплићу антички идеал лепоте и модерна изопаченост човека који не прихвата пролазност.
Улоге тумаче Јоаким Тасић као Доријан Греј, Срђан Тимаров као лорд Хенри Вотон, Весна Чипчић као леди Нарборо, Стефан Јевтовић као сликар Базил Холвард, Јана Ненадовић као Сибила Вејн и Теодор Винчић као Адријан Синглтон. Редитељка Наташа Радуловић, позната по снажним сценским интерпретацијама класичних и савремених текстова, после успешног “Губитника”, такође у ЈДП, поново потписује и драматизацију и режију. Поводом представе “Слика Доријана Греја” она је рекла:
– Вајлдови ликови су лепи споља, али та лепа спољашњост често је у супротности са помрачењем душе, која пати и трули од хедонистичког животног опредељења. Што више се човек препушта својим чулима, његова душа све више страда и управо та противтежа нашла је своје упризорење у лику Доријана Греја, симбола опсесије вечном младошћу и лепотом. Доријан Греј представља оличење античког идеала лепоте и младости. Замишљен као модерни Адонис или Аполон, он слави хармонију и савршенство. Он је сам по себи уметничко дело, жива скулптура, али се, за разлику од античких богова, Доријан опире овом идеалу, јер је у грчкој култури постојала идеја да су лепота (калос) и доброта (агатос) нераздвојне. Код Доријана долази до распада те везе, он споља остаје леп, али изнутра постаје искварен. Модерни човек изопачује антички идеал у свом страху од сопствене пролазности, који га прожима и паралише, који га гони да чини све, само да остане још тренутак дуже у својој младости, јер „младост је једино што вреди имати“. Страх од старења, које коси све пред собом, па и лепоту, главни је погон свим ликовима, јер губитак младости и лепоте значи губитак себе, пролазност.
„УНА“ (Звездара Театар)
Сујету је тешко ухватити
Премијера представе „Уна“, по мотивима истоименог романа Моме Капора, у драматизацији Стевана Копривице, одржана је 12. октобра у Звездара театру. Режију потписује Дејан Пројковски, који истиче да овај комад отвара „вечита људска питања – о љубави, смислу и протоку времена“. “Уна”, као савремена прича о односу ученице и професора, поставља питање слободе, морала и пролазности у времену које се мења, али у којем човек остаје исти. У главним улогама су Никола Ристановски као професор Мишел Бабић, Магдалена Мијатовић као студенткиња Уна, Сена Ђоровић као Олга и Марко Гверо као проректор Дукић. Редитељ Дејан Пројковски први пут режира у Звездара театру.
– Зашто “Уна” данас? Зато што су у овој причи све важне теме које су део људског живота. Питања се увек нижу када покушавамо да неке ствари дефинишемо, кад кажемо љубав или срећа… Увек сам се питао да ли тражимо смисао када изговарамо те речи. Уна отвара врло битна људска питања, на која се одговори мењају како време пролази. Једино што не можемо спречити је тај проток времена. Прочитао сем један еп који каже да на права питања одговор треба пронаћи путовањем у своје срце и душу. Наша представа је управо такво путовање, где тражимо праве одговоре. Уна отвора теме и питања која су важна и сада и у тренутку када је био написан роман. Вечита тема борбе између индивидуе и система. Тако је и у Хамлету, тако је и у нашој представи – истакао је редитељ Пројковски.
Један од најбољих глумаца Македоније и простора бивше Југославије Никола Ристановски тумачи лик професора Мишела Бабића и такође је први пут на позорници Звездара театра.
– Никада нисам имао ни жеље ни потребе да радим нешто у шта не верујем – каже Никола. – Овај роман је део нашег колективног сећања из различитих ракурса. Кад човек почне дубље да копа по односима и контексту у самом роману, схвати да је пуно вертикалније него што смо мислили и онда се то отвара као егзистенцијална прича између четворо људи у контексту који је заправо непроменљив. Мењају се системи, времена, историјски контекст, али заправо човек остаје слаб, остаје зачуђен питањем о својој пролазности… остаје корумпиран, тужан, весео, неодговоран. Човек остаје исти, а његова сујета, његова потрага за слободом која је заправо парадоксална, је неухватљива ствар. Овај процес у мени је пробудио неко искуство живота, а радујем се да ћу ове дилеме пробати да поделим са публиком.
Костиме за представу је радила Ивана Ристић, сценограф је Валентин Светозарев, а музику потписује Горан Трајкоски.
„ШПАНСКА ЛУДА“ (Битеф Театар)
Интермедијална драма „Шпанска луда“ Марије Бергам, настала као део њеног уметничког доктората на ФДУ, спаја класичну глумачку игру и савремене дигиталне технологије. Инспирисана делом „Шпански кардинал“ Хенрија де Монтерлана и историјским ликом краљице Хуане Луде, представа поставља питање – ко је заиста луд: онај који види истину или онај који је пориче?
Марија Бергам тумачи краљицу Хуану, Слободан Бештић је кардинал Сисерос, а Маја Стојановић дворска дама. Концепт и адаптацију потписује Бергам, интерактивне визуале Сањин Ћоровић, костим Борис Чакширан, а музику Лена Ковачевић и Марко Фабрy.
„Она види оно што је очигледно – и зато је луда“. Речи којима Кардинал описује краљицу Хуану у представи постављају једно од кључних питања савременог друштва: ко је овде заиста луд? Они који виде истину – или они који је поричу? Инспирисана делом „Шпански кардинал“ Хенрија де Монтерлана и историјским ликом Хуане Луде, представа „Шпанска луда“ представља театар идеја и политичку драму која спаја класичну глумачку игру и савремене дигиталне технологије – пројекције у виду аватара Кардинала и дворске даме, као и глич ефекте.
– На сцени се води дијалог између стварног и виртуелног, ума и привида, разума и лудила – објашњава Марија Бергам. – Дигиталне пројекције представљају разломљен ум луде Краљице. У том простору, жив извођач истражује нове облике присуства и отпора. „Шпанска луда“ је политичка и поетска драма, али и егзистенцијална исповест о свету у којем је истина постала субверзивна, а лудило последње уточиште аутентичности. Краљица Хуана одбија моћ, супротставља се Кардиналу који јој не дозвољава да се повуче у свој унутрашњи свет. На тај начин она постаје симбол отпора систему који мери вредност кроз статус и привид. Сведоци смо времена у којем се под вишедеценијским погубним утицајем медија и друштвених мрежа људи већином хистерично упињу да буду, или макар себе представе, лепшим, имућнијим, утицајнијим – онаквима какви нису.