Преписке оца и сина у Туђини

Јуче сам видео лептира са три крила, најсрећнијег човека на свету, басисту како прелази мост, гледао сам хришћане како малтретирају људе, патуљка који дуби на глави и рибе како се воле. Слушао сам снимак Буковског док чита, бубњеве у глави, звук стотина људи који причају у празно. Небо је одјекивало. Мислио сам да постајем луд. На сву срећу… Нисам. Сутра већ летим за Кијев, увече возом за Харков, па онда колима за Дњепропетровск и, ако не будем морао за Доњецк, опет назад у Кијев. Израчунао сам пре неки дан да од јуна, од овог доласка овде, нисам две ноћи узастопно спавао у истом кревету у Украјини.“ во су одломци из преписке сина Миодрага Пајевића, дипломца на Бостонском универзитету, и оца Милана Пајевића, пословног човека из Украјине, која је започела 1997. године док су обојица били у туђини. Миодраг је рођен 1976. године у првом браку Милана Пајевића са докторком Драганом Чарапић. Када је почео распад Југославије и грађански рат, отац је постао прави заштитник своје деце, а посебно сина: Чувао сам га од лоших људи и неуспеха. Читао је Киша и Куеља. Због књиге „Алхемичар” отишао је на студије у Бостон – описује те тренутке Милан Пајевић. РБИ СУ РАСПОЛУЋЕНИ НАРОД војим писмима сину у Америци хтео сам да спасем његову српску душу од асимилације, а испоставило се да смо обојица послали поруку нашим људима у емиграцији да не дозволе да нас туђина подели и загуби – објашњава Милан Пајевић тац Милан је рођен у Ужицу, 1952. године. Одрастао је у Ариљу и Пожеги, а стасао у Београду. Био је професор менаџмента у Риги и Кијеву, али и власник грађевинског предузећа, које је градило објекте „Мекдоналдса” и „Бритишмерикен табако” по Украјини. еведесете су биле године њихових сеоба у иностранство. Пајевић старији се из Београда преселио у Харков као стручњак и радник на привременом раду. Његова супруга Драгана је са сином Миодрагом и ћерком Аном избегла из Београда у Малме. Школовање ове наше деце платио је шведски краљ као новим грађанима избеглим из ратом захваћеног под ручја Југославије. Бомба која је пала наШид, 1991, била је недостајући факторкоји је за Мишкову мајку, његову сестру и њега, био довољан да по хитном поступку добију дозволу уласкаи боравка у Шведској. Тамо је већживела породица мог бившег таста,који је радио као лекар и имао добаркредибилитет код локалних власти –открива нам Милан разлоге принуднемиграције фамилије Пајевић.
Отерани су обојица почетком деведесетих из отаџбине на пут без повратка. Нестала је Југославија, земља у којојсу одрасли. Средња класа је умрла уСрбији, па је Милан Пајевић изненадаосиромашио и духом и материјално.Универзитет у Београду се заљуљао,па је Миодраг кренуо на студије у САД. Преписка са сином почиње једва годину дана након потписавања Дејтонског мировног споразума којим је завршен рат у Босни као најкрвавија деоница ратног распада Југославије, и који је имплицирао међусобне догађаје, бомбардовање Србије и шарену револуцију у Украјини. Туђина нас је спојила. Патили смо за породицом, он у Бостону, ја у Харкову. Писао сам му рационално и сажето, прорачунато као што се изражава сваки родитељ и инжењер машинства. Мишко је мени одговарао као песник, маштовито и нерационално. Мојим писмима сину у Америци хтео сам да спасем његову српску душу од асимилације. Дијаспора је туђина која располућује српски народ. Исељењи Срби су подељене личности, јер морају да буду странци, а истовремено и Срби. Испоставило се да смо, када смо Миодраг и ја ту нашу преписку укоричили у књигу, послали поруку нашим људима у емиграцији да не дозволе да нас туђина подели, посвађа и загуби – прича Милан Пајевић данас о својој преписци са сином. илан и Миодраг само нису желели да њихове породичне нити буду покидане у дијаспори. За скоро четири године дописивања написали су један другом 1101 електронско писмо. Стално су храбрили један другог: „Стани. Одмори се. Затвори очи. Скини наочаре. Удахни дубоко. Ћути. Запали цигару. Сутра ће све бити ближе!” У књизи је објављено најинтересантнијих 150 писама. Ову биографску бајку издао је новосадски „Прометеј” под насловом „Планина која ме је волела“. Поднаслов гласи: „Бостонске и друге приче“, а испод тог наслова стоји: „Белгород – Бостон – Београд – Кијев 1997 – 2001 – 2017“. Њихово дописивање, у коме они нису пристајали да их раздвојеност удаљи, ни емоционално, ни ментално, ни интелектуално, ни имагинарно – сада постаје и део сећања о томе шта нам се овде догодило. То је и више од документа који обзнањује истину јунака бостонских и других прича. А кад прате своје унутрашње противности, јунаци овог посве необичног и оригинаног списа стижу до литерарног наратива и уметничког обзорја – каже професор Ратко Божовић, рецензент збирке писама коју су отац и син објавили као књигу. Други рецензент Мухарем Баздуљ, очаран овим делом, каже: „Књига представља избор из њихове електронске преписке вођене и евоциране током двадесет година и исписиване на различитим континентима. Ова електронска преписка за читаоца у том смислу представља својеврсну дигиталну чајанку. „Планина која ме је волела“ чита се лако и носи читаоца као бујица. Није то на први поглед планина коју је тешко „освојити“. Кад прочиташ, међутим, књигу, кад се попнеш на врх планине, чека те панорама вредна погледа. Из емотивне и личне преписке оца Милана и сина Миодрага Пајевића у туђини, читаоци су извукли делиће сопствених судбина. Јер, данас у Србији нема породице у којој неко не живи и ради у иностранству. Многи читаоци су дело „Планина која ме је волела“ доживели као породични саветник о томе како комуницирати са властитом децом у дијаспори. Изненађен великим интересовањем читалаца и потребном да се штампа треће издање ове необичне књиге, коју су као аутори потписали отац и син, Милан Пајевић објашњава: Родитељи су добро прихватили нашу књигу, јер се уклапа у њихове породичне жеље да им се деца врате из расејања. То родитељи причају јавно, док потајно желе да њихова исељена деца остану у дијаспори, јер им је тамо много боље, него у отаџбини. У Србији је велика криза и родитељи не желе да своју децу враћају у такву Србију. тац Милан и син Миодраг се више не дописују. Разговарају преко телефона или скајпа. Милан као београдски пензионер машта да сакупи на једном месту обе своје фамилије, стару и нову, да заједно осете чари породичне среће. Миодраг као шведски дрводеља машта о дрвеним кануима, које би правио својим рукама и живео у сталном контакту са природом. Песимиста по карактеру, Миодраг Пајевић, који предвиђа апокалипсу човечанства, ипак верује да ће његова деца, рођена у Шведској, бити срећнија од њега.

Наставак прочитајте у броју 3117.