Сабор трубача у Гучи је по свему величанствен догађај – пре свега по замисли којом су се руководили оснивачи, по народном стваралаштву које се ту разбокорило, по учесницима што су га бојили музиком, по гостољубивим Драгачевцима и њиховој срдачности, и по гостима са којима је растао углед и саме приредбе, и учесника, и целе Србије…
А бивало је некада и оних који су присуством на Драгачевском сабору гледали да допринесу сопственом угледу, да дружењем са трубачима покупе бар делић њихове популарности. Уз обичан свет, у Гучи сам сретао велике уметнике, светске научнике, црквене великодостојнике, високе политичаре и многе ситне душе. Неке сам познавао раније, неке сам тек ту упознао, понеког од њих сам и заборавио, а с некима изградио трајна пријатељства и постао за толико богатији. Зато сам убеђен да онај ко пожели да упозна истинску душу Србије то најпре може да постигне на Сабору, ту нема грешке (кад већ спомињем трајна пријатељства, ономад сам се поштено избрукао пишући ове приче јер сам покојног другара Милоша, виолинисту из „Уранка“, покрстио у Јанковића, па сад гледам како да искористим прилику и извиним се породици Николић због тога).
Мада, за Вељу Илића ни данас нисам сигуран да ли је у Гучи гост или домаћин? Јер, Атеница је довољно близу да се рачуна да је овдашњи, док је политика у коју се одметнуо толико далеко, да га овде примају као госта. А долазио је и док је био члан СК, и када је пребегао Вуку у СПО, а нарочито доцније, када се осамосталио са Новом Србијом рушећи стару. Ни за Наду Замфировић не знам какав јој је статус у Драгачеву? Она је етномузиколог, ваљда још ради у Радио Београду, а била је и стална чланица жирија Сабора трубача. Црномањаста и увек насмејана женица, другарчина (извињавам се борцима за родну равноправност, не знам како гласи женски род), сви је својатају, воле и поштују. Или Бора Комад из „Новости“, који је уживао чудне повластице као и наш Богосав Марјановић, које су могле да се сведу на логичку апорију – гост, а домаћин.
Ни за народне трубаче и остале музиканте никад није утврђено шта су: јер како на сопственом Сабору да буду гости? Или, да ли сам и ја, сам, био гост или домаћин, чашћавајући веселог Словенца, дакле странца, под саборском шатром у црквеној порти? А морао сам, јер је он био поданик једине европске државе која је својевремено, док је још била у саставу Југославије, увела прохибицију, забрану точења пића, па чак и безазленог пива, од раног јутра до поднева! Ето о чему све поштен новинар мора да брине и да лупа главу како би пред читаоца подастро истину или, ако је до истине тешко доћи, барем топлу људску причу. Та мука ме је заскочила недавно, када сам дознао да је наша и светска примадона Радмила Бакочевић, једна од највећих оперских певачица, родом из Драгачева! Добро, не баш из Гуче већ из Виче, али свеједно… Јер, једино њу нисам виђао на саборима трубача? Мислио сам да јој покуцам на врата и да је питам што не наилази, али нема је, вероватно је на годишњем одмору? А, копка ме. Зато сам покушавао да у себи нађем одговор. Сумњам да су попустиле жилице којима се свако од нас чврсто држи за свој делић родне груде, то се у Србији догађа ретко, најчешће никако. Оправдање би могло да јој буде што је одувек била заокупљена послом, певањем, па ретке тренутке пландовања, ако би се и задесила у земљи, гледала да посвети најужој породици, ћерки и унучици? Ко ће га знати…
А онда ми је допрло до мозга. Пре неколико година, све је дошло на своје. Наиме, организатори су смислили да Драгачевски сабор „украсе“ тако што ће на гостовање позвати разноразне звезде и звездице домаће естраде, а великој оперској диви није место међу њима. Ако је то разлог, разумем је, и оправдавам. Био је то шамар и народним труба- чима, и њиховом музицирању, али нико се од њих није побунио, нити одбио да дође на Сабор у знак протеста. Они су звезде очувања наше традиције, а не естраде, па је и на њих ваљало мислити. Али, запатило се, па публика данас очекује и такву врсту разбибриге. Штета, али ако се већ мора…
Наставак можете прочитати у броју 3103.