Прича о Драгачевском сабору

Беше субота, годину не памтим, али свакако у време када се лагодније живело и лакше трошило. Свуда, а посебно на Сабору у Гучи.

Нас четворицу пајташа из „Политике“, на челу с Богосавом Марјановићем, ноћ је заскочила у мимоходу кроз порту гучанске цркве. Трешти, а нас заокупила недоумица – да ли да одјездимо на починак јер недеља нам је и те како радни дан, или да још малко приседнемо, па шта нам Бог да. Тај случај је разрешио човек у прочељу дугачке трпезе под шатром за којом је седело бар педесетак људи: устао је и размахао се рукама дозивајући да им се придружимо. И, шта смо могли, не иде да га одбијемо, можда бисмо га нехотице увредили?! И поседасмо. Дочекали су нас као род најрођенији.

Испоставило се да је онај с прочеља неки Боцин стари другар, газда негдашњег „Овчара“ који се још ономад припојио београдском БИП-у. Јесте да су производили сокове, али преко њих је из Београда пристигло неколико ауто-цистерни пива, па су искористили прилику да за „чорбастом џебаном“ дође и њих неколицина, што шефова, што радника. Наградно! Заслужили су. И одмах крете „драгачевски воз“, само што су уместо нормалних пића благоизволели сервирати пиво: за аперитив, уз јело, и као дигестив. Не може му се одолети, а и не дају друго. Не дају ни да се плати: већ на прво мешкољење и хватање за новчаник, онај с прочеља запретио је прстом, па затим руком учинио гест као да нешто потписује. У кафанском шифарнику то је имало значити да ће рачун платити „писмом“, заправо вирмански. Што да не: имало се, могло се, а јака фирма.

Наставак можете прочитати у броју 3102.