Одувек је била другачија.
Као да је имала клавир у глави који је непрестано својим нотама позивао на романтику и све чинио три пута лепшим. А и она је била, руку на срце, три пута лепша од сваке девојчице у Марковој Бари. Огромне очи, веће од самог неба у чијим су се зеницама могле сјатити све звезде. Допадљив и враголаст стас, покрети умиљати и нежни, као да је маче. Све то не би давало савршену слику да није било оног осмеха, који је заборавио да напусти усне, да их пусти да се бар мало одморе. И заборавио би да сиђе чак и када би пала са бицикла, или када би у јурњави за лоптом утрчала у ружичњак и све подерала кожу. Ништа то њој није било важно.
Дечацима из њене улице тај осмех је био нешто несвакидашње, зачуђујуће и примамљиво, а у девојчицама је побуђивао завист и љубомору, колико год су оне са својих девет, десет година, знале шта је то. Гледале би је испод ока, наводиле мане и упорно јој тражиле недостатке. А имала их је. Клепмано лево уво, сијасет пегица на носу и превише коврџава коса, коју је тешко било обуздати. Ништа то није умањивало њену лепоту, и она није марила за то ниједног тренутка. Ко још мисли о таквим стварима када је река тако заносна и неуморна у позивању на купање? Или када су окачили нови канап за скакање, а овај је још дужи па се можеш одбацити чак до средине реке? Када су ту скривалице, колачи из чика Томине радње, тротинети, лопте, јабуке у дворишту иза старе куће и шта ти ја знам већ шта. А све их је вредело у једном дану изиграти, извозати, ухватити, набрати…
Једном сам јој убрао јабуку, уствари украо из газда Николиног дворишта. Данима сам се припремао за то, смишљао шта ћу јој рећи, како ћу јој рећи, када… Чак сам размишљао и шта ћу обући за тај дан, али ништа ми се није чинило довољно кул. И када сам најзад сакупио храбрости да јој се уопште приближим, а камоли проговорим коју реч, она је хитро узела јабуку и не погледавши ме, окренула се и отрчала. Нисам стигао да јој упутим осмех који сам вежбао данима, нити је приметила на мени као снег белу, нову кошуљу коју сам за ову прилику украо из татиног ормара. Доиста, кошуља је била бар пет бројева већа, али шта ћу. А мислим да јој се свидела јабука, чак се могу заклети да су јој се очи мало зацаклиле и да су јој образи поцрвенели. Све сам то успео да видим у тој секунди, или је то моје срце измислило, па преписало заслуге мојим плавим, несташним увојцима. Ко зна због чега су јој се образи у ствари зацрвенели? А лепа је била јабука. Набрао сам их бар двадесет док нисам нашао ону која је била најцрвенија и најлепша.
Ивана Зечевић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању