Прича о Шљивовици

Зоран Радоман и Илија Маловић су професори социологије, али и врло упућени критичари српске „ракијске сцене“ који сматрају да наше национално пиће није довољно на цени, а да се то може променити едукацијом и стандардизацијом. Уместо „брље“ желе да ракија постане бренд.

Када су пре неколико година покренули блог „Ракија углавном“ са циљем да разбију предрасуде о овом пићу, које често има негативну конотацију – „брља“ лошег квалитета која „удара у главу“ – Зоран и Илија су успели да се наметну као независни и озбиљно едуковани лаици који са много ентузијазма раде на томе да наше национално пиће уздигну на пиједестал изврсног и светски признатог, попут ирског вискија или француског коњака. – Ми смо велики противници алкохолизма, за нас је ракија средство за уживање, а савет: пиј мало, пиј квалитетно, – каже на почетку разговора Зоран Радоман. – Природна српска воћна ракија настаје искључиво дестилацијом преврелог воћног кљука. Никакви шећери, нити воћне ароме, нити боје. А та добра ракија може квалитетом да парира коњаку или вискију и ми желимо да она постане врхунски бренд. Ниједно познато пиће није стекло светску славу док је није задобило на својим просторима, а ракија код нас то још није. Антиглобалистички ручни рад Ракију производе, каже Зоран, мнoги народи, Аустријанци, Чеси, Немци, Бугари, Румуни… Али, наша је специфична по технолошком поступку и сировини од које се прави. – Сама по себи ракија није изворно српска, али оно чиме ми можемо да се похвалимо, па и да заштитимо „српску шљивовицу“ као бренд, то је тај технолошки поступак који је аутентично наш, као и сировине.

Наставак можете прочитати у броју 3084.