Истраживачи војвођанске прошлости кажу да су ови бунари грађени под надзором граничарских инжењера почетком 19. столећа. Механизам су покретали коњи и преко два чекрка истовремено је вађена вода и у бунар се спуштала празна посуда
Мала је вероватноћа да би вест „једно село, а четири бунара” привукла било чију пажњу. Ничега ту нема необичног. Напротив. Па у селима Србије, бар донедавно, готово да није било домаћинства чије је двориште без бунара. Е, али када је реч о Војводини, онда је ту прича мало другачија. То су такозвани јавни бунари, а ова четири у селу Владимировац, код Алибунара, још су и заштићена. Проглашени су спомеником културе од великог значаја.
На улазу у ово велико место, са леве стране поред главног пута, пажњу намернику прувуку поређани украси за дворишта. Има ту патуљака, коњића, магаради, лепих корпи, али и зиданих роштиља и жардињера за цвеће. Локални произвођач осмислио оригиналну рекламу. Јер, ко год дође да види чувене бунаре, мора да види и понуду овог мајстора.
А, место, рекосмо, повелико. Нико никада није објаснио зашто је Алибунар, мањи од Владимировца проглашен за седиште општине, иако се очекивало другачије решење. У првој деценији 19. века овде су се населиле породице из Румуније. Место се ширило, стизали су нови житељи, па је на почетку 20. столећа овде живело више од шест хиљада људи.
Наставак прочитајте у броју 3124.