Priča stara o pet bunara

Istraživači vojvođanske prošlosti kažu da su ovi bunari građeni pod nadzorom graničarskih inženjera početkom 19. stoleća. Mehanizam su pokretali konji i preko dva čekrka istovremeno je vađena voda i u bunar se spuštala prazna posuda

Mala je verovatnoća da bi vest „jedno selo, a četiri bunara” privukla bilo čiju pažnju. Ničega tu nema neobičnog. Naprotiv. Pa u selima Srbije, bar donedavno, gotovo da nije bilo domaćinstva čije je dvorište bez bunara. E, ali kada je reč o Vojvodini, onda je tu priča malo drugačija. To su takozvani javni bunari, a ova četiri u selu Vladimirovac, kod Alibunara, još su i zaštićena. Proglašeni su spomenikom kulture od velikog značaja.

Na ulazu u ovo veliko mesto, sa leve strane pored glavnog puta, pažnju namerniku pruvuku poređani ukrasi za dvorišta. Ima tu patuljaka, konjića, magaradi, lepih korpi, ali i zidanih roštilja i žardinjera za cveće. Lokalni proizvođač osmislio originalnu reklamu. Jer, ko god dođe da vidi čuvene bunare, mora da vidi i ponudu ovog majstora.

A, mesto, rekosmo, poveliko. Niko nikada nije objasnio zašto je Alibunar, manji od Vladimirovca proglašen za sedište opštine, iako se očekivalo drugačije rešenje. U prvoj deceniji 19. veka ovde su se naselile porodice iz Rumunije. Mesto se širilo, stizali su novi žitelji, pa je na početku 20. stoleća ovde živelo više od šest hiljada ljudi.

Nastavak pročitajte u broju 3124.