На крају банатског села Марковићево, надомак границе са Румунијом, остала је трошна и пуста кућа у којој се догодило убиство. Већина детаља тог злочина за панчевачке инспекторе остаће вечита мистерија.
Врелог августовског дана 2007. Роману Тодоровићу губи се сваки траг. У кући су остали супруга и петнаестогодишњи син. Преплашени и повучени ћутке су подносили тешку судбину. Када би их комшије питале: „Где је Роман?“ само би промрмљали, да је покупио сваки комад накита и драгоценост коју су имали, те да је отишао у иностранство. Никоме није било чудно да је на такав начин Роман напустио и изневерио своју породицу. Из куће Тодоровића жучне свађе допирале су свакодневно. Роман је жену и сина годинама малтретирао, тукао и вређао. Његов нестанак није пријављен полицији. Неколико месеци пре нестанка, током још једне породичне расправе, његов син је за длаку избегао смрт. Роман је са дете- том радио у дворишту. Моторном тестером секао је дрва, а како је био преке нарави, убрзо је нашао нов разлог због ког је кре- нуо да му прети. Већ следећег момента ударио је сина моторном тестером која је још радила. Оштри зупчаници машине исекли су дечака преко лица. Његов врисак проломио се комшилуком. Дечака, обливеног кривљу, који се тресао од страха, мешта- ни су одвезли у болницу. Време- ном, опоравио се, али стравичне слике тешко се бришу из сећања. Страх од оца том петнаестого- дишњаку остао је дубље урезан, него ожиљак на образу. И никада нико од родбине, пријатеља или комшилука насилног оца и мужа није пријавио полицији. Сви су се држали подаље од тог проблема, сматрали су га туђом бригом. Исто тако, никоме месецима није стало ни до истине: зашто се Роман, од кад је отишао у иностранство, никада више ни- коме није јавио, како су тврдили његова супруга и син. Ипак, полиција је забележила тек једну пријаву Романовог нестанка, кад је по- четком 2018. његов брат отишао у поли- цију у Пландишту. Свакодневна распити- вања и потраге инспектора нису уродила плодом. А свако питање „где је нестао Роман Тодоровић” утихнуло је у јуну те године. Тада је и продата кућа на крају села. Мајка и дечак, са ожиљком на об- разу, одселили су се тихо, поздрављајући само прве комшије. Напуштено имање зарасло је у коров.
Наставак можете прочитати у броју 3091.