Priče sa odmora:krava i paša

Sa puta koji vodi od Đurđevića Tare ka Žabljaku odvaja se cesta ka Njegovuđama. Ukraj povelike livede, što je graniče ta dva puta, parkirana crna limuzina. Vrata otvorena, jedna noga izbačena. Čuje se tiha muzika. Iza limuzine lagano, korak po korak, po zele-nom tepihu gaze krave.Pasu. Rosi sitna durmitorska kiša, nema mušica da ih napadaju, pa se krave u pašu dale na miru. A kada stigoše do kola, gazda izađe, okrenu krdo, sede u limuzinu, pa na drugi kraj livade. Da ih tamo sačeka. Moderni kauboj.- Moram tako da ih pazim, ‘oće na put da pobegnu, a i meni je lak-še – izađe iz limuzine i predstavi se. – Velizar, penzioner, vlasnik najvećeg krda govedi u ovom kraju.Pravili su sira i skorupa, ali više to ne rade. Sada prodaju mleko i prezadovoljni su. – Ma, nije to priča – odmahnu usred besede. – Vidiš tamo onu kravu pri kraju. Onu šaru. E, nju sam učio da pase. Eto, takvo vreme je došlo. Ne zna krava da pase.Onda pojasni. Kada je krenula slobodna paša po livadama, zamoli ga poznanik koji je čuvao zbog mleka nekoliko krava da i njegove istera malo na vazduh. Ovaj čisti durmitorski. I sunce da ih ogreje.- Učinim mu, što da ne – priča Velizar. – Đe mojih ovoliko, tu i njegovih nekoliko. Kad, imam šta da vidim. Jedna krava sve ide za ostalima, ali ne pase. Trebalo mi je poprilično da shvatim. Ne umije da pase. Nikad livadu i zelenu travu nije viđela. Iz štale nikud nije izlazila. Nije znala što je snašlo. No, instikt je proradio. Malo, po malo i – eno je. Pase.

Nastavak pročitajte u broju 3164.