Приче са одмора:крава и паша

Са пута који води од Ђурђевића Таре ка Жабљаку одваја се цеста ка Његовуђама. Украј повелике ливеде, што је граниче та два пута, паркирана црна лимузина. Врата отворена, једна нога избачена. Чује се тиха музика. Иза лимузине лагано, корак по корак, по зеле-ном тепиху газе краве.Пасу. Роси ситна дурмиторска киша, нема мушица да их нападају, па се краве у пашу дале на миру. А када стигоше до кола, газда изађе, окрену крдо, седе у лимузину, па на други крај ливаде. Да их тамо сачека. Модерни каубој.- Морам тако да их пазим, ‘оће на пут да побегну, а и мени је лак-ше – изађе из лимузине и представи се. – Велизар, пензионер, власник највећег крда говеди у овом крају.Правили су сира и скорупа, али више то не раде. Сада продају млеко и презадовољни су. – Ма, није то прича – одмахну усред беседе. – Видиш тамо ону краву при крају. Ону шару. Е, њу сам учио да пасе. Ето, такво време је дошло. Не зна крава да пасе.Онда појасни. Када је кренула слободна паша по ливадама, замоли га познаник који је чувао због млека неколико крава да и његове истера мало на ваздух. Овај чисти дурмиторски. И сунце да их огреје.- Учиним му, што да не – прича Велизар. – Ђе мојих оволико, ту и његових неколико. Кад, имам шта да видим. Једна крава све иде за осталима, али не пасе. Требало ми је поприлично да схватим. Не умије да пасе. Никад ливаду и зелену траву није виђела. Из штале никуд није излазила. Није знала што је снашло. Но, инстикт је прорадио. Мало, по мало и – ено је. Пасе.

Наставак прочитајте у броју 3164.