Знамо да Србија има одличне средњошколце математичаре, физичаре, биологичаре, хемичаре и сви они доносе признања са светских и ев ропских такмичења. Осим надарених ученика из ових области, наша земља и наше школе образују и изванредне музичаре, младиће и девојке који као и њихови другови природњаци где год да оду, обавезно донесу неко при знање, освојено прво или друго место.
Тако је и у Средњој музичкој школи „Стеван Мокрањац“, чији су ђаци ове године обрадовали своје професоре, али и себе и родитеље међународним успесима. Међу најбољима су будући матуранти, пијанисти из класе профе сорке Снежане Милосављевић: Растко Павловић, Момир Обреновић, Сергеј Прошић и Јован Перуничић. Растко Павловић завршио је трећи разред, а музика, клавир и успеси били су му генетски предодређе ни. Његов отац је концерт мајстор у Београдској филхармонији и профе сор на Академији уметности у Но вом Саду, док му је мајка клавирски сарадник на Београдској академији. – Од седме године свирам клавир. Највеће успехе, уз напорно вежбање, остварио сам ове године. На међуна родном такмичењу „Михајло Вукдра говић“ у Шапцу био сам лауреат виших категорија као и на „Фестивалу пија низма“ у Сремској Митровици, док сам на интернационалном такмичењу „PIANO TALENTS“ у Милану освојио прву награду. Надам се да ћу у будућности имати још доста такмичења, да ћу уз доста вежбања надоградити свој рад и уписати се у неку инострану академију. Не треба летети, мора се имати стрпљења, најтеже је одржати тај научени програм и научити још више. Конкуренција је на свим такмичењима изузетно јака. Као и Расто и његов школски друг Мо мир Обреновић за кратко време постао је одличан пијаниста, а осим учешћа на такмичењима одржао је и солистички концерт у Београду. – Једно од такмичења на којима сам учествовао је међународно такмичење у Паризу на коме сам освојио другу награ ду. На такмичењу у Милану сам био са Растком и освојио сам, такође, другу на граду, док је мени најбитније такмичење било је у Бриселу 2016. године, где сам прошао као трећепласирани. У јануару ове године сам био учесник интернационалне зимске школе на „Конзерваторију му Чајковски“. Осим такмичења, имао сам и солистички концерт у галерији „Арт гет“ у Београду. Мало је времена за било шта друго, организација је кључ свега. Пред такмичење мало изостајемо из школе, кад се заврши– све надокнадимо. Исцр пљујуће је и физички и ментално, стална путовања и припреме за концерте. Драго ми је, међутим, што све успевамо да по стигнемо и бележимо одличне резултате. Сергеј Прошић није само пијаниста. Поред клавира воли и математику и изгледа да ће та љубав према бројкама превагнути. Сергеј планира да након завршене Средње музичке школе и Ма тематичке гимназије, упише ЕТФ. – Поред клавира у класи професорке Снежане Милосављевић ја сам и уче ник Математичке гимназије. Времена има, али не желим да га расипам, сваки тренутак користим за вежбање. Ове године сам поред музичких такмичења имао и такмичење из физике где сам на републичком нивоу освојио прво место. Што се музике тиче у својој ка тегорији на међународном такмичењу „Михајло Вукдраговић“ освојио сам прву награду и прву награду на фести валу у Сремској Митровици. Иако сам подједнако успешан у обема области ма, више могућности видим на ЕТФу, мада се нећу одрећи музике и колико год будем могао –посветићу јој се. Јован Перуничић љубав према музици поделио је са љубављу према кошарци, због чега је интервју завр шио из болничке постеље. Наиме, јед на од кошаркашких утакмица донела му је повреду колена и операцију. – Моја љубав према спорту и музици је подједнака, као и напор који улажем у вежбање и тренин ге. Резултати не изостају, иако се кошарка и клавир косе, баш због ситуација у којој сам се и ја нашао, а то је могућност повреде. Са друго вима из одељења сам учествовао на такмичењима у Шапцу и Сремској Митровици, где сам освојио прве награде. У Милану сам освојио другу награду у великој конкуренцији. Када млад човек учествује на тако вели ком такмичењу, само добије жељу за доказивањем, за још напорнијим радом и вежбањем. Све то доводи и до напретка и уписивања на високе школе у иностранству, што је једна од мојих највећих жеља. Њихове жеље нису далеко од могућности. На Београду и Србији је само да их подржи, да покажемо да још увек верујемо у уметност.
Наставак можете прочитати у броју 3101.