Неприступачност објеката и отежано кретање унутар зграде, инфраструктура у градовима, недостатак литературе прилагођене за посебне потребе, само су неки од отежавајућих услова у којима ови млади људи стичу знање, али највише их боли неразумевање суграђана, колега, професора…
Свако време диктира другачије моделе понашања. Некада су и одрасли задржавали навику да старијима уступају место у превозу, као и да помогну комшији или пролазнику. Данас многа деца трче да заузму место у превозу и не пада им на памет да устану, већ гледају кроз прозор или у своје мобилне телефоне, док времешни људи стоје. Како онда од њих очекивати да обрате пажњу на немоћне, болесне, старе или особе са хендикепом?
Са каквим проблемима се тек сусрећу студенти са хендикепом у Београду, питали смо Милана Јанковића, дипломираног психолога и извршног директора Удружења студената са хендикепом.
– Највише би требало утицати на то да се промени свест људи. Иако за кориснике колица имамо прилагођене аутобусе и тролејбусе, возачи нису увек вољни да изађу и отворе рампу. С друге стране, комби возила Градског саобраћајног раде до 20 часова, што је проблем за младу особу која касније изађе. У питању је неприлагођеност услова у друштву, каже Јанковић.
Никола Илић, представник студената са хендикепом са Правног факултета у Београду, још додаје:
– Такође је потребно да студенти са хендикепом буду оснажени, то јест да имају иста права као и остали грађани, како би посећивали културне манифестације у граду. Овако су затворени у своја четири зида. Лично, својим активизмом, не дозвољавам да будем подређен него равноправан са осталима. Нажалост, многи људи нас гледају сажаљиво и користе непримерене речи, као што су „инвалид“ или „јадничак“. Међутим, мени не треба ничија милост, већ подршка да у датом тренутку савладам неку препреку, пошто имам моторички хендикеп.
На питање да ли му неко уступа место у превозу, Илић одговара:
– Наше суграђанке ми излазе у сусрет. Али, емпатије нема када морам да платим рачуне или да купим нешто у продавници и треба да чекам у реду. Е, на то сам навикао, резигниран је овај достојанствен, наочит и елегантан младић, лепих манира.
Проблеми са којима се суочавају студенти са хендикепом односе се на инфрастуктуру, односно неприступачност за лакше кретање по граду, а у образовању још увек не постоји довољан број прилагођене литературе. Више од половине високошколских установа има само рампу на улазу, док унутар зграде ништа није прилагођено њима, а на првом нивоу су углавном само тоалети и неке студентске службе.
Наставак прочитајте у броју 3135.