Професор Божина Радевић ушао у историју наше медицине

Памти сваки детаљ те јулске ноћи, као и шта јој је претходило а шта уследило и каже:
Да није било Милована Бојића, не би било ни прве трансплантације јетре.

Био је 12. јул 1995. године. Око два поподне у радној соби Божине Радевића зазвонио је телефон. Овде Милован Бојић чуло се из телефонске слушалице. Професоре, ја сам у Новом Саду, седим са директором Клиничког центра. Имате даваоца. И спусти слушалицу. На трен, професор Радевић се нашао у чуду. Као код сваког одговорног човека, без обзира на изузетно и лично и професионално искуство, у глави му је прострујало: „Да ли ћемо бити на нивоу задатка“? Знао је, свим својим бићем је то осећао, да је дошло време великог испита за цео тим од тридесетак најбољих стручњака различитих специјализација не само са Института за кардиоваскуларне болести „Дедиње“ већ из готово свих медицинских установа и института у Београду, и да оклевања не сме бити. Одмах је позвао медицинску сестру, координаторку тима, да позове кога треба. Не само из његовог тима, за трансплантацију јетре, већ и другог који је паралелно формиран, за трансплантацију срца. У Нови Сад су кренули са два аутомобила у којима је била и сва неопходна опрема за вађење органа из преминуле особе. Узели су јетру, срце и панкреас. У Новом Саду су остали бубрези.

Те ноћи, 12. на 13. јули 1995. године на „Дедињу“ је урађена прва трансплантација јетре, срца и панкреаса на територији СФРЈ. Тај датум је уписан у историју српске и европске медицине. Истовремено, у новосадском Клиничком центру урађена је и трансплантација бубрега. То није био историјски догађај за медицину, али тачка преокрета у нечијим животима свакако јесте. Да није било Милована Бојића, не би било ни прве трансплантације јетре каже данас професор Радевић. Али, после дугог разговара са њим о његовом животном и професионалном путу, намеће се питање: Да није било доктора Радевића на „Дедињу“ да ли би се тај догађај збио баш ту и баш тада? Од човека чије су понашање и свака изговорена реч доказ да је тачна изрека „скромност је врлина“ нисмо ни очекивали одговор који би потрајао и у коме би свака реченица почињала са „Ја сам…“

Наставак можете прочитати у броју 3091.