Profesor Božina Radević ušao u istoriju naše medicine

Pamti svaki detalj te julske noći, kao i šta joj je prethodilo a šta usledilo i kaže:
Da nije bilo Milovana Bojića, ne bi bilo ni prve transplantacije jetre.

Bio je 12. jul 1995. godine. Oko dva popodne u radnoj sobi Božine Radevića zazvonio je telefon. Ovde Milovan Bojić čulo se iz telefonske slušalice. Profesore, ja sam u Novom Sadu, sedim sa direktorom Kliničkog centra. Imate davaoca. I spusti slušalicu. Na tren, profesor Radević se našao u čudu. Kao kod svakog odgovornog čoveka, bez obzira na izuzetno i lično i profesionalno iskustvo, u glavi mu je prostrujalo: „Da li ćemo biti na nivou zadatka“? Znao je, svim svojim bićem je to osećao, da je došlo vreme velikog ispita za ceo tim od tridesetak najboljih stručnjaka različitih specijalizacija ne samo sa Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“ već iz gotovo svih medicinskih ustanova i instituta u Beogradu, i da oklevanja ne sme biti. Odmah je pozvao medicinsku sestru, koordinatorku tima, da pozove koga treba. Ne samo iz njegovog tima, za transplantaciju jetre, već i drugog koji je paralelno formiran, za transplantaciju srca. U Novi Sad su krenuli sa dva automobila u kojima je bila i sva neophodna oprema za vađenje organa iz preminule osobe. Uzeli su jetru, srce i pankreas. U Novom Sadu su ostali bubrezi.

Te noći, 12. na 13. juli 1995. godine na „Dedinju“ je urađena prva transplantacija jetre, srca i pankreasa na teritoriji SFRJ. Taj datum je upisan u istoriju srpske i evropske medicine. Istovremeno, u novosadskom Kliničkom centru urađena je i transplantacija bubrega. To nije bio istorijski događaj za medicinu, ali tačka preokreta u nečijim životima svakako jeste. Da nije bilo Milovana Bojića, ne bi bilo ni prve transplantacije jetre kaže danas profesor Radević. Ali, posle dugog razgovara sa njim o njegovom životnom i profesionalnom putu, nameće se pitanje: Da nije bilo doktora Radevića na „Dedinju“ da li bi se taj događaj zbio baš tu i baš tada? Od čoveka čije su ponašanje i svaka izgovorena reč dokaz da je tačna izreka „skromnost je vrlina“ nismo ni očekivali odgovor koji bi potrajao i u kome bi svaka rečenica počinjala sa „Ja sam…“

Nastavak možete pročitati u broju 3091.