Као и сваки град, и Ниш свако може да открива сам, у свом ритму и по својим жељама. Може и да се распита у локалном Удружењу водича или Туристичкој организацији да му у томе помогну. Један дан, један викенд, једна седмица – колико год да одвојите времена, никада довољно да се загледа у прошлост, врати у садашњост и завири у будућност овог града.
Ми смо кренули путем слогана овогодишњег Битефа који гласи – „Ми, јунаци рада свог“. Туризам и културу је увек најлепше спајати (Битеф Театар то добро ради), а посебно ако знамо да обилазимо оне који су својим радом обезбедили живот себи, својој генерацији и будућим нараштајима. Неки јунаци су, радећи свој посао, и животе дали верујући у резултате свог труда.
Прошлост Ниша није увек баш видљива. Јесте, воле људи да сврате у Тврђаву, изграђену у овом облику почетком 18. века, али историја Келта, Римљана, Византинаца, Срба и Турака превише је измешана са местима за одмор уз капућино и поп музику. Тврђава је постала опште место испред чије се Стамбол-капије и даље воде рововске борбе око продужене реконструкције моста и оближњег трга, као и протеривања уличних продаваца свега и свачега, далеко од зидина. Заобилазимо и античко археолошко налазиште Медијану која из непознатих разлога не прима посетиоце већ годинама.
Цар у кутији шибица
Хиљаду квадратних метара велики подни мозаик резиденције цара Константина Великог с почетка четвртог века нове ере добро је сакривен, а поједини пронађени предмети са тог места налазе се у скученом простору Народног музеја. Владар Европе, Северне Африке и Блиског истока односно његов извајани портрет није заслужио да заврши у кутији шибица. Бар се тако нама чини. Међутим, кога год да из области историјске науке и туризма питате шта се дешава са Медијаном и зашто толико благо Ниша труне (вероватно) у депоима уместо у већој згради музеја, сви слежу раменима. Античко-српска посла!
Свеједно, кратки обилазак сталне поставке овог Музеја – шест хиљада година историје у једној соби – одлична је ствар. Обратите пажњу и на монументално уље на платну „Вјазма“, крај самог улаза у Музеј, сликара Боже Илића са необичном и потресном животном причом једног детета која је уметнику била инспирација за ово величанствено дело (једногодишња девојчица коју је партизански одред пронашао у гомили лешева што су их Немци оставили за собом на планини изнад Сиња, добила је име по вести пристиглој тог дана да су Руси управо ослободили град Вјазму од истог, немачког, окупатора).
Текст и фотографије Срђан Јокановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању