Судећи по занимању медија, прво издање Нови Сад Филм Фестивала обележио је долазак холивудског глумца Џона Севиџа у двострукој улози: као добитник награде „Голубица“ за допринос светској кинематографији и као члан жирија који је оцењивао приспеле пријаве на конкурс за средства за завршетак филма. Милион динара припало је црногорском остварењу „По мени се ништа неће звати“ Ђорђа Војводића.
Севиџ није први пут у Србији. Пре неку годину је у околини Сомбора снимао филм „Повратак“, а касније је још једном дошао и очигледно створио јаке везе и симпатије према нашој земљи. Ових неколико дана у Новом Саду дао је прегршт интервјуа и, упркос извесним годинама, стизао је свуда.
Други добитник награде за допринос кинематографији, али у националним оквирима, била је Мира Бањац која није могла да дође на фестивал, али је зато публици послала поруку која је пуштена на отварању смотре у Српском народном позоришту. Награду је по Мириној жељи примио њен унук Срђан Апић. Мира је, што је занимљиво, баш у овом театру начинила прве глумачке кораке још крајем четрдесетих година прошлог века, пре него што је 1950. била у првој генерацији глумаца који су завршили академску школу за свој посао.
Свечано отварање фестивала, коме су присуствовали и министарка културе Маја Гојковић и новосадски градски секретар за културу Далибор Ружић, одмах је посетиоцима представило о чему се ту ради: мешање филмских стваралаца из целог света са нашим снагама, размена искустава, приказивање сопствених домета, а све кроз пројекције, предавања, разговоре, неформална дружења и много, много музике. О томе је говорио и директор фестивала Вања Хован, угледни филмски и телевизијски аутор.
Церемонију отварања фестивала изврсно је водила новосадска манекнка и телевизијска звезда Нина Сеничар, која је својом елеганцијом и тоалетом засенила остале учеснике програма од којих су неки пред публику изашли и у фармеркама. Многи су мислили да ће Џон Севиџ управо Нини поклонити букет цвећа који је цело вече чврсто стезао у руци – не знамо ни откуд то двеће код њега – али Севиџ је остао хладног срца. Руковање и пољубац може, цвеће ти не дам. Тако је изгледала сцена на позорници која је изазвала мали смех у сали. Мистерија новосадског букета је решена током ноћи, јер се наредних дана холивудски глумац појављивао без шареног украса.
Млади у првом плану
Фестивал се, углавном, дешавао у Културном центру и биоскопу Арена Синеплекс, али и на још неколико локација. Организатори су замислили да се са једном купљеном наруквицом може ући на све пројекције, баш да би посетиоце подстакли да истражују целокупну понуду која је била прилично велика и амбициозно спремљена.
Видело се да фестивал посебно рачуна на младе па су, на неки начин, од четири такмичарске категорије три намењене њима: најбољи средњошколски и студентски филм, затим најбољи играни филм у целини (и Србија и свет), док је и сама награда „Бест пич“ за помоћ у завршетку рада на снимању филма окренута млађим ствараоцима, за сада само са простора бивше Југославије.
Млади су у првом плану били чак и у најмлађим узрастима. За њих су биле организоване еколошке радионице у Културној станици Свилара, као и пројекције филмова на тему природе и екологије из којих се издвојио грандиозни „Подводни Метрополис“ чији аутор Драган Милутиновић је пет година истраживао и снимао коралне гребене у Црвеном мору и то савршено представио гледаоцима, уз нарацију енглеског глумца Ричарда Ворода.
Чак и концепт награде „Голубица“ иде у прилог младима. По речима уметника Александра Бунчића, који је осмислио изглед тог малог трофеја, он је мешавина симбола Новог Сада, а то је голубица, са филмском траком: “Котур филмске траке је конципиран тако да представља гнездо из кога излеће стилизована фигура голубице и даје јасну симболику – полет младих аутора“.
Међу ученицима четири средње школе у Србији које имају медијске смерове, као победник је изашао Андреј Томин из београдске Филолошке гимназије са делом „Испод моста“.
За разлику од средњошколаца, студенти су се са својим кратким филмовима и лично појавили и пред новинарима. Упамтили смо долазак Алексе Бујишића из Црне Горе који је у Нови Сад донео филм „Провизоријум“. Он га описује као „драму о стању привремености“, а радио га је под менторством свог професора Мише Радивојевића.
– Први пут сам у Новом Саду, видети град и искусити фестивал истовремено, то је баш лијепо искуство – рекао је Алекса.
Његова колегиница Нађа Петровић са београдског ФДУ представила се делом „Други август“, Милош Живановић са Академије уметности у Београду донео је „Наду“ (о азилу за напуштене, болесне и мучене коње), док је из Бањалуке дошао Бранислав Стошић са делом „Гугуто Мемето“ рађеном према прози дечјег писца Стефана Тићмија. Управо је он и добио награду.
Публика је волела Свеца
Иако се све врти око младих и нових снага, фестивал није запоставио ни ветеране, не само са доделом почасних „Голубица“ Џону и Мири, већ и са филмским омажом Жан-Лик Годару који се одржавао у сали књижаре „Зенит“. Вечни и застрашујући „Алфавил“ пренуо нас је из равничарског сна.
Узбудљиви су били и сви филмови из главног такмичарског програма: „Светац“ из Аргентине, „Сигурно мјесто“ из Хрватске, „Мицуки, Секаи“ из Јапана, „После“ из Француске, „Индиго кристал“ из Србије и „Замишљен“ (Литванија). Бирао их је селектор Никола Спасић, редитељ чија је „Кристина“ приказана у ревијалном делу фестивалу.
– Бирао сам их по сопственом укусу, жанрови ме ниу занимали, јер добар филм је добар филм без обзира како га звали и сврставали – објаснио је Никола свој начин рада.
О овим филмовима одлучивао је трочлани жири који су чинили директорка фестивала у Пули Тања Миличић, један од селектора фестивала у Венецији Андреј Танасеску и наш Милета Поштић, оснивач катедре за анимацију на новосадској академији и један од уметничких директор студија „Илбе“.
Иако би храбар избор био да су (заслужено) наградили аргентнско и литванско остварење, они су одлучили да је најбољњи филм првог Нови Сад Филм фестивала „После“ у режији Антонија Лапије који се бави атмосфером на техно-журкама. Друга и последња награда је она за режију – уручили су је хрватском аутору Јурају Леротићу за „Сигурно мјесто“. Тај филм је постао „опште мјесто“ јер је на фестивалима у Хрватској и у још неколицини земаља побрао бројне награде, али његова највећа вредност је, заправо, главни глумац, а не прича или режија. Ипак, жирију се не противуречи. Зато је публика рекла своје, оно што су мислили и многи други – најбољи је аргентински филм „Светац“ сценаристе и редитеља Аугустина Карбонера који је и лично дошао у Нови Сад.
„Светац“ је био филм којим је фестивал и отворен. Шармантни Карбонера је са позорнице, а касније и са прес-конференције, признао да ништа није знао о Новом Саду пре него што је у њега стигао:
– Бринуо сам се како ће публика реаговати на филм, јер он није баш уобичајен, али ме је све пријатно изненадило. „Светац“ поручује да је опасна ствар следити неког без размишљања у религији, медијима, политици. У Аргентини је данас то најочигледније у фудбалу. Неколико људи је изашло са пројекције, али то је нормално свуда где се приказују ауторски филмови.
Урбан за даме
Међу бројним радионицама (еколошким и оним за децу) и панелима за одрасле посебно је занимљив био онај посвећен визуелним ефектима у филмској индустрији. Пред јавношћу су на ту тему разговарали професори анимације или дизајна видео-игара, као и стручњаци који на томе раде: Вукашин Шоћ, Тамара Симић, Жива Станојевић, Зоран Јовичић и пре свега урбана легенда Новог Сада Милета Поштић – сликар, аниматор, професор, илустратор и свестрана мултимедијска личност.
Он је на фестивал довео и свог пријатеља Манвуа Квона, професора са јужнокорејског универзитета Кунгсанг и једног од оснивача највећег азијског филмског фестивала и маркета у Бусану. Његово предавање је био врхунски (бесплатни) час о томе како успети и остати успешан у свету културе, али је било премало људи у сали да га чује.
Други врхунац могло би да буде и приказивање филма „Ко је сад тај Ика Башић“, кратки документарац Тамаре Трнинић и Соње Ракић о живој легенди југословенског и српског филма Ики Башићу (91) из Черевића, глумцу, директору филма, организатору на филму… који није изгубио виталност духа и врцавост мисли док га гледамо и слушамо како извршава упутства редитељки и одговара на њихова питања. Урнебесно смешно и очаравајуће сетно – фестивал је требало да почне и заврши се овим филмом, посебно што је реч о човеку који је поставио основе војвођанске кинематографије у периоду после Другог светског рата.
Што се публике тиче, можда је врхунац за њу био наступ Дамира Урбана и његовог састава „4“ у Српском народном позоришту којим је завршен фестивал. Музичари из Ријеке извели су концерт у сарадњи са новосадским гудачким оркестром „Камерата“. Можда у Београду композитор и певач баршунастог гласа није велика звезда, али ова рокерскија верзија Масима Савића опчинила је Новосађане, посебно њихов лепши део – оне су све његове песме знале напамет и певале са њим. Није потребно рећи да су и партер и балкон били крцати.
Директор фестивала Вања Хован је обећао да ће на крају првог издања смотре узети у обзир све примедбе и већ наредног дана почети да ради на следећем фестивалу. Нагласио је да би волео да Нови Сад Филм Фестивал буде и подстицај и платформа за остале градске фестивале („Обнова“, „Слика у покрету“, „Еури Ин“…) за узајамну сарадњу и сопствени напредак.
Пише Срђан Јокановић