На највећој смотри покретних слика у свету која се одржава у мају, представљаће нас кратки филмови „Нико ништа није рекао“ Тамаре Тодоровић, „Преко прага“ Таре Гајовић и „Обећани простори“ Ивана Марковића. Ово је јединствена ситуација и велики успех наше кинематографије. Посебно када је реч о ауторкама, јер први пут у историји Србије, чак и у оквиру Југославије, нашу земљу представљају жене! Тим поводом разговарали смо са овим талентованим путницима за Азурну обалу
Иако наши филмови последњих деценија имају своје место на фестивалима попут оних у Локарну, Карловим Варима или Берлину, где освајају и главне награде, на највећој смотри у свету не пролазимо толико добро као у „златна времена“ друге половине прошлог века.
У то време смо имали цењене аутори чији су готово сваки филм жељно ипчекивали у Главном такмичарском програму Канског фестивала. Александар Саша Петровић се такмичио три пута, са „Двоје“ (1962), „Скупљачима перја“ (1967) и „Биће скоро пропаст света“ (1969). Онај други му је донео Гран При. Легендарни Славко Воркапић је пробио лед са „Ханком“ (1956), Влатко Гилић је у ту секцију стигао са „Кичмом“ (1977) , а Здравко Велимировић са филмом „Дан четрнаести“ (1961). Горан Паскаљевић је био у том елитном дрштву са драмом „Посебан третман“ (1980), али због смрти југословенског доживотног председника Јосипа Броза Тита која је пала баш у то време, овај успех је остао мало у сенци општенародног туговања, као и чињеница да је Милена Дравић за ролу у том филму проглашена најбољом епизодном глумицом Канског фестивала.
И Душан Макавејев је два пута био у тиму снова Главног такмичарског програма, са филмовима „Монтенегро“ (1981) и „Кока кола кид“ (1985), али највећи од свих успеха припада Емиру Кустурици који се такмичио пет пута! Већ са првим надметањем на Азурној обали победио је са делом „Отац на службеном путу“ (1985). „Дом за вешање“ (1989) донео му је награду за најбољег редитеља а са „Подземљем“ (1995) је поново освојио Златну палму и тако постао једини редитељ из бивше Југославије са чак две „Палме“ (што је реткост и у светским оквирима). Касније се Кустурица такмичио још два пута са делима „Живот је чудо“ (2004) и „Завет“ (2007), док је документарац „Марадона“ приказао ван конкуренције.
Још од тог Кустуричиног „Завета“ нисмо имали филм у Главном такмичарском програму, ево готово пуне две деценије. У осталим секцијама нас има, као што нас је одувек и било. У стара времена канских почетака педесетих и шездесетих година, наши аутори су најчешће били заступљени у најважнијим споредним програмима као што су Недеља критике или Кратки филм. То су дуго били и једини званични програми овог фестивала, уз свега пар филмова који би били приказани ван конкуренције. Касније су придодати и Петнаест дана аутора и Известан поглед док су последњих година овај фестивал преплавили најразличитији програми у којима гледалац једва може да се снађе, од Синефондасион (студентски филм), Асид (редитељи сами предлажу филмове својих колега из овог удружења и тако праве ову секцију), Канске премијере, Поноћне пројекције, Ван конкуренције, Кан класик…
У деценијама када је Србија мењала идентитет, границе и заједнице у којима је живела па до осамостаљивања, тешко је пронаћи тачан податак о томе ко је представљао баш Србију, ко Југославију или неку другу републику, с обзиром на место рођења, образовања или живљења аутоира, или седишта продуцентске куће која му је филм финансирала. Ипак, чињеница је да је присуство аутора из Србије било баш бројно и у разним званичним споредним програмима овог фестивала, још од његовог настанка.
Међу онима који су проносили славу кинематографије Србије у Кану, у програму Петнаест дана аутора били су Горан Паскаљевић са „Анђелом чуварем“ (1987), „Временом чуда“ (1990) и „Туђом Америком“ (1995), затим Срђан Карановић са „Друштвеном игром“ (1973), Душан Макавејев са „Мистеријама организма“ (1971), Живојин Павловић са „Летом мртве птице“ (1974) до последњег успеха Огњена Главонића са изврсним „Теретом“ (2018). У секцији Недеља критике представљали су нас Гордан Михић и Љубиша Козомара са „Вранама“ (1970) и Срђан Карановић са „Мирисом пољског цвећа“, Душан Макавејев са „Љубавним случајем или трагедијом службенице ПТТ“ (1967), Саша Петровић са „Човек није тица“ (1966), а у новије време Владимир Перишић са чак два филма „Обични људи“ (2009) и „Изгубљена земља“ (2023). У угледном Извесном погледу били су филмови Срђана Крановића „Нешто између“ (1983), Живојина Павловића „До виђења у последњем рату“ (1982), Слободана Шијана „Ко то тамо пева“ (1981), Слободана Пешића „Случај Хармс“ (1988) и Влатка Гилића „Дани од снова“ (1980).
Најбројнију репрезннтацију имали сму у такмичарском програму Кратки филм где смо се нашли малтене одмах после Другог светског рата, од Ђорђа Вукотића са филмом „На границама Југославије ништа ново“ (1952), Александра Саше Петровића и „Лета над мочваром“ (1957) и Пурише Ђорђевића са „Децом са границе“ (1959) преко Ђорђа Кадијевића са делом „Скулптура и материја“ (1964), Душана Вукотића са „Концерт за машинску пушку“ (1959), Драгана Митровића „Међу облацима“ (1964), Бранка Балетића „13 јул“ (1973), па све до филмова „Ноктурно“ (1991) Николе Мајдака и „Минус“ (2007) Павла Вучковића.
Нигде женских аутора. Све до сада. Зато је појава Тамаре Тодоровић и Таре Гајовић на званичној листи учесника у такмичењу Канског фестивала историјски тренутак.
Пише Срђан Јокановић
ТАМАРА ТОДОРОВИЋ („Нико ништа није рекао“)
Зашто жене нису бесне
Иако још није дипломирала на Факултету драмских уметности где спрема мастер рад, ова млада редитељка је са својим првенцем ушла у такмичарски ринг са још девет најбољих кратких филмова из целог света, између више од три хиљаде пријава из чак 136 земље! У томе је успела уз помоћ своје суперпродуценткиње и вршњакиње Чарне Вучинић и савета свог професора и ментора Стефана Арсенијевића
Кратак синопсис њеног филма: „Катарина добија узнемирујући телефонски позив због ћерке која је учествовала у, наизглед, безазленој игри…“ већ је довољно интригантан да ауторки сценарија, уједно и редитељку филма, упитамо о чему се ту, заправо ради?
– Као и већина девојчица, ја сам научена да „негативне“ емоције треба потискивати, јер је агресија нешто што се током одрастања код дечака подразумева, док је код девојчица забрањено. Исказивање беса и агресије код жена, у друштву, подразумева одређене последице или се за то тражи оправдање у њиховом социјалном сталежу, хормоналном статусу или менталним поремећајима. Овим филмом сам желела да преиспитам баш те емоције и које су последице њиховог потискивања. Мислим да би се филм “Нико ништа није рекао” у контексту жанра најбоље могао описати као драма са елементима трилера.
Шта је била инспирација да се бавите том темом?
– Кроз моје раније радове је јасно да мене најчешће инспирише женско искуство у различитим периодима живота, а посебно у том рањивом предпубертетском периоду, па тако и у овом филму, само што, за разлику од претходних филмова сада сам се бавила и женама у улози мајке. Идеја је настала из мојих личних преиспитивања о мајчинству и о томе коју врсту притиска родитељи трпе од стране друштва данас и како се са тим носе, шта им је дозвољено, а шта не. Филм траје петнаест минута, снимање је било кратко, али је рад на њему је трајао дуго, првенствено због чекања на конкурс Филмског центра Србије пре две године који се касније показао као последњи расписан до сада. Иако је неизвесност тог периода била јако стресна, јер смо ми били спремни у априлу, а конкурс је био расписан тек крајем године, из ове перспективе ми је драго што смо тада успели да аплицирамо за новац, јер, да је идеја настала касније, никада се не би претворила у филм. Снимали смо га у београдском насељу Церак Виноградди.
Шта сте још радили пре овог филма?
– Свој дипломски филм „Вози ме на море“ сам снимала 2019, и у њему сам истраживала однос између оца и ћерке тинејџерке који се, због њене наивне жеље да се сретне са дечком у кога је заљубљена, налазе на путовању и по први пут успостављају блискост. Поред студентских филмова, имала сам прилику да, као редитељка, радим и на другој сезони емисије за децу „Важне ствари“ због које сам посебно заволела рад са децом.
Због чега сте пожелели да будете филмска редитељкао и како се развијао ваш однос према филму и осталим уметностима?
– Ја сам одрасла у Крагујевцу. Била сам полазник тамошњег Драмског студија Дома омладине који је тада водила Славица Урошевић Слаја. Она је, вероватно, највише одговорна и за моје професионалне и приватне одлуке. На, тадашњој Малој сцени сам провела највећи део свог детињства и тинејџерских дана од своје 6. до 17. године, а и касније, када сам уписала факултет. Тамо нас је било много, учили смо о позоришту, дружили смо се и то је било довољно да будем срећна. Вероватно је то разлог због ког је филм постао мој начин изражавања и причања прича. Касније, кроз студије филмске режије на Факултету драмских уметности сам добила могућност да љубав према филму развијем у нешто више и да са професорима и друговима са класе изградим свој стил и укус.
Завршили сте студије у класи Стефана Арсенијевића, шта је најкорисније чему вас је научио?
– Нажалост, технички ја нисам још увек завршила мастер студије, али за годину дана колико сам провела радећи са професором Стефаном Арсенијевићем могу да кажем да ме је он научио стрпљењу. То је, можда, најважније знати када се бавите овим послом, с обзиром на то да се он често своди на чекање и надање. Ја сам по природи изразито нестрпљива особа, која жели све и одмах, али је Стефан Арсенијевић професор који својим студентима пружа невероватну подршку и који се труди да се сваком студенту посвети онако како је њему потребно и који са огромним разумевањем и сталоженошћу приступа нашим, некада баналним, проблемима.
Ко вам је инспирација као редитељки?
– Ово је јако тешко питање на које сам последњи пут имала одговор вероватно када сам уписивала факултет, а то није било недавно. Тренутно не бих могла да кажем тачно ко ми је инспирација, када је начин обликовања приче у питању. Немам омиљене редитеље, али имам много омиљених филмова и на тој листи се налазе различити аутори. Када је у питању посао, инспиришу ме моје колеге и сарадници који ме окружују. Моји пријатељи са класе, моја продуценткиња Чарна Вучинић, сви чланови екипе који су радили на овом филму. Сматрам да смо око овог пројекта успели да окупимо људе који имају и исти однос према послу и према филму и да смо самим тим и инспирисали једни друге.
Како се спремате за Кан, имате ли жеље и планове за свој боравак тамо?
– Ред треме, ред стреса, ред среће, ред поноса… то је моја тренутна припрема. За мене је све ово превише ново и велико, селекција у Кану је нешто што сви ми који се бавимо филмом желимо, то је увек деловало недостижно, невероватно и јако ми је тешко да поверујем да се то мени сада дешава. Била сам раније на мањим и нешто већим смотрама, али никада нисам имала прилику ни да присуствујем овако значајном фестивалу. Нажалост са нама неће ићи наше породице, али ће ићи сви аутори филма и сви глумци, међу којима имамо и петоро деце.
Пише Срђан Јокановић
Продуцент Чарна Вучинић
Органска сарадња
Који је био разлог што сте прихватили да будете продуцент Тамариног филма?
– Тамара и ја смо почеле да радимо заједно још током студија. Већ тада смо схватиле да имамо сличан сензибилитет и ценимо сличне вредности. Кроз све те године смо расле заједно и градиле заједнички однос према послу, животу и женском искуству. Зато уопште није постојало питање да ли ћу прихватити да будем део Тамариног филма. Дошло је потпуно органски. Она је посебна као ауторка и као особа. У себи носи једну врло суптилну и аутентичну интуитивност, као и изузетно занимљив осећај за причу из перспективе детета. Њен приступ унутрашњем свету детета је нешто што ме фасцинира и лично покреће.
У каријери имате десетак кратких или дугих филмова и сви су имали успех по значајним светским фестивалима: како успевате у томе? Шта је осим ситнице зване “добар филм” још потребно се постигне успех у свету?
– Нема чврстог рецепта за успех на значајним филмским фестивалима. Кључно је задржати аутентичност – како на страни редитеља, тако и на страни продуцента. Калкулисање и прављење филмова “за фестивале” је погрешан приступ, јер тако нешто не постоји. Треба поћи од онога што нас суштински занима и покреће, узбуђује и плаши. То треба да буде темељ за будућност наше кинематографије. Наравно, потребно је активно и радознало учешће у домаћој и међународној индустрији, као и континуирани рад на личном и професионалном развоју.
Шта вам је било најтеже да спроведете у конкретно овом Тамарином филму?
– Мислим да је најизазовнији и најтежи период рада на овом пројекту био непредвидивост конкурса Филмског центра Србије. Додала бих да је у овом контексту када Србија има три филма у Кану, овај проблем још израженији, јер да конкурса има, овакве историјске успехе бисмо могли да славимо сваке године.
Колико је учешће Тамаре и Таре у Кану вансеријски успех за њих две и све нас јер су прве редитељке из Србије које су се икада такмичиле на том фестивалу? Очекујете ли похвале и нека значајнија признања за њихов рад и код нас?
– Тамарин и Тарин успех уписује се у историју. Ово је велики успех српске кинематографије и може значајно да помогне свима нама који се бавимо ауторским филмом. Сматрам да је највеће међународно признање Тамарином и Тарином стваралаштву већ стигло – селекцијом у Кану. Што се тиче признања у земљи, верујем да би највеће било да буду подржане за своје дебитантске дугометражне филмове, када конкурси буду расписани – с обзиром да у Србији младе ауторке и аутори изнова и изнова наилазе на потешкоће у том погледу, упркос великих претходних успеха.
Са неким редитељима сарађивали сте више пута: планирате ли и са Тамаром неки конкретан наставак сарадње?
– Већ увелико развијамо два њена нова филма и јако се веселим наставку наше сарадње и нашем заједничком расту. Поред тога, имам више пројеката у развоју и са другим редитељима са којима сам већ постигла значајне успехе – али, као што рекох, стојимо у месту и време пролази, јер конкурса за подршку филмова нема.
ТАРА ГАЈОВИЋ („Преко прага“)
Како издржати сопствену свадбу
Са својим дипломским радом млада београдска редитељка ушла је међу деветнаест најбољих студентских филмова из целог света који ће се такмичити на 79. Канском фестивалу у оквиру програма „Синефондасион“. Радња филма инспирисана је венчањем њених родитеља, док је пресудну подршку имала од ментора, професора Срдана Голубовића, и свог деде Љубише који се на шпици нашао у улози продуцента
Велика је ствар између 2750 пријављених студентских радова ући међу 19 најбољих на највећем светском филмском фестивалу. Некадашња студенткиња Факултета драмских уметности у Београду, а данас млада дама од 26 година, успела је у томе јер је пронашла свој пут и начин рада. Мотиве за своје приче увек је до сада налазила у личним стварима своје породице, догађајима, разговорима, авантурама, околини у којој живе. Онда је све то мењала, дорађивала, обликовала, а тај филигрански рад у кратким остварењима као што су „У раменима“ или „Минел“ умели су да вреднују публика и жири на фестивалима, од Бајине Баште и Цетиња до Минхена и Београда.
У филму „Преко прага“, који траје петнаест минутаи, Тара нас упознаје са младим паром средњошколаца који су после три месеца љубави сазнали да очекују бебу! Толико се воле да одлучују да постану родитељи. Њихове породице им постављају један услов: да им организују праву свадбу за родбину и пријатеље. Међутим, притисак околине је превелики, очекивања и упутства како и шта треба, количина правила и традиције постаје неподношљива и они у трену одлучују да побегну са сопствене свадбе….
Прича, коју је Тара писала током четврте године студија, већим делом се дешава уочи и током свадбе, а настала је према истинитим догађајима из живота њених родитеља.
– Они су мене добили када су били тинејџери и исто тако, из чисте и невине младалачке љубави, одлучили су да ме задрже – прича нам Тара. – Мислим да је тата био трећи, а мама други разред средње школе или тако нешто када су сазнали за трудноћу. Разлика је што они нису побегли са своје свадбе. То сам изменила јер сам желела да мојим јунацима филма дам простор у који би могли да се склоне и посвете себи, радије него да се смешкају сватовима и одговарају на свакаква питања.
Као млади пар без посла, Тарини родитељи су остали да живе у београдском насељу Рипањ где је младожења рођен и где је живела његова породица. После годину и по дана добили су и сина. Мајка Даница је морала да напусти школу, а отац Бранислав је уместо планиране војне гимназије одлучио да заврши хемијску школу, посвети се конкретном занату и почне да зарађује. Постао је керамичар. Данас се воле као и пре четврт века, ако не и више. Тара планира да сними и документарни филм са архивским снимцима и разговорима који ће се звати „Била сам на венчању мојих родитеља“. То ће бити њихова верзија приче, односно онако како се и догодило.
„Преко прага“ је највећим делом сниман у ресторану у коме су Тарини родитељи заиста правили свадбу 1999. године.
– Хтели смо да снимамо у било ком ресторану и током потраге за локацијом десило се да смо видели неки оглас за продају ресторана – сећа се редитељка. – Кренули смо колима ка Барајеву и деда, који је много тога организовао и увек био уз мене, почео је да се сећа тог пута и околине, а када смо стигли испало је да је био у праву. То је био некадашњи ресторан „Код Зеке“. Морали смо да кречимо и мало сређујемо да би изгледао као некада, мада су тата и мама рекли да се није готово ништа променило од њихове свадбе.
Иако је Факултет драмских уметности главни продуцент филма, главни извршни продуцент био је редитељкин дека, како га она зове, Љубиша Гајовић – Гаја.
– Сваки мој досадашњи филм снимала сам у Рипњу, а то огромно насеље нико не познаје боље од мог деке – објашњава Тара. – Од првог филма ми је помагао, углавном на логистици, као прави продуцент. Он је велики ентузијаста, воли филм и незаменљив ми је био у тражењу локација, договора са власником ресторана, обезбеђивања кетеринга, проналажења статиста, превоза, налазио је молере, певаче који ће певати на свадби у филму…
Деда Љубиша (67) је играо у свим унукиним филмовима, било манијака било шетача или дементног старца. Он је некадашњи зидар и новинар са дипломом Више школе за уређење простора и искуством у стварању реклама, а данас карикатуриста који цртањем овековечује тренутке из свог живота. Или са снимања Тариних филмова, глумце, екипу. Узор му је у много чему био легендарни карикатуриста „Илустроване Политике“ Александар Клас. И Тарини стричеви Мирослав и Владимир лепо цртају и стварају рукама. Мирослав је завршио примењене уметности и дизајнер је у индустрији видео игара. То је, свакако, утицало на Тарин однос према уметности, али то што се окренула филму има да захвали редовним породичним окупљањима испред телевизора и заједничком гледању филмова. Отац Бранислав је волео хороре и трилере, мајка романтичне комедије, а ћерка је волела све то, али највише да пише.
– На једној слави сам случајно чула да постоји Факултет драмских уметности где се студира режија и одлучила сам да пробам – сасвим једноставно објашњава редитељка позицију на којој се данас налази.
Каже да је инспиришу кратки филмови Живка Николића, као и поједина остварења познатих европских редитеља као што су Клер Дени („Добар посао“ и „Ненет и Бони“) или Рој Андерсон („Шведска љубавна прича“). Кански фестивал ће бити прва тако велика смотра којој ће присуствовати и није сигурна шта може да очекује. Радује се што ће тамо бити са још шест чланова породице (отац, мајка, брат, деда и оба стрица) као и десетак чланова екипе међу којима су и главни глумци Зоја Клинко и Стефан Николић.
– Једно време сам радила у агенцији за одабир глумаца за филм и телевизију и тамо сам приметила Зоју и запамтила њен лик и име – каже Тара. – Стефана сам упознала док је био члан средњошколског жирија на Панчево Филм Фестивалу. Био ми је јако занимљив. Позвала сам га на аудицију и онда ми је открио да је и његов отац ртедитељ, наш познати документариста Драган Николић.Сада су и Зоја и Стефан на првој години студија, она на новинарству, а он на социологији.
Поред њих, остале важније улоге у филму тумаче Добрила Ћирковић, Милица Јаневски, Бојан Димитријевић и Вахид Џинковић.
Пише Срђан Јокановић