Још један светски бестселер из области психологије, који се недавно појавио у нашим књижарама, управо носи назив „Страх од везивања“. Написала га је Штефани Штал, ауторка култне књиге „Дете у теби мора да пронађе свој завичај“.
Ауторка у новој књизи осветљава механизме који се увек активирају код особа које чезну за блискошћу, али не могу да живе с блискошћу каква постоји у вези.
Ирационални страх од везивања као подлогу има намеру да та особа улази искључиво у краткотрајне, површне и необавезне шеме или „комбинације“, како се то данас зове, како би избегла могућа разочарења, повређеност, бес, свађе… када веза уђе у ону своју негативну фазу.
Постоји много књига за самопомоћ намењених паровима и оне углавном нуде савете како изаћи на крај с проблемима у вези: како да другачије и боље разговарате, како да повратите поштовање према партнеру, како да се страст поново распламса. Све те књиге заснивају се на претпоставци да су се узајамно пронашли људи који су способни и вољни да живе као пар, али је веза у неком тренутку „зарибала“.
„Страх од везивања“ расветљава дубоке и углавном несвесне страхове због којих су здраве и поверења пуне љубавне везе за неке људе од самог почетка осуђене на пропаст. Што не значи да ти људи не улазе у везе – они то углавном раде. Али онда се побрину, делом свесно, а делом несвесно, да им веза пропадне.
Неки се изгледа увек заљубљују у погрешну особу. Код других се веза распада баш кад се успостави блискост. А неки живе с партнером, али се и даље осећају усамљено и изоловано. Шта није у реду?
Пропаст ових веза догађа се на дубљем нивоу. „Духови из подрума“ у психи ових људи из различитих разлога ће се побринути да права блискост нестане и да свака веза пропадне.
Кроз живописне историје случајева, позната немачка психотерапеуткиња Штефани Штал показује многе начине на које се страх од везивања манифестује. Она детаљно описује типове особа као што су „ловци“, „принцезе“ и „зидари“, који својим понашањем, често несвесно, саботирају своје шансе за срећу.
Ауторка на почетку пише о чувеном осећају заљубљености који нас и уводи у везу, истичући да је то у кога ћемо се заљубити, избор на несвесном нивоу. Зато заљубљивање остаје чиста игра на срећу, у којој слепо, или бар заслепљено, све стављамо на једну карту. И све наше мисли се врте око те једне особе. Имамо трему, дрхтимо, имамо лош апетит. Питања „да ли си мој/моја“ и „хоћеш ли остати са мном“ су тесно испреплетана с нашим осећањем сопствене вредности. Доживљавамо их као неку врсту испита. Зато се многима свет руши ако их партнер напусти. При том, ауторка тврди да човек кога муче љубавни јади деведесет одсто времена плаче због самог себе. Важна функција љубави и везе јесте јачање самопоштовања и субјективног осећаја „одржавања у животу’“. Отуда све оне фразе попут: “Ти си део мене“, „Без тебе не могу да живим“, или „Изгубити вољену особу исто је што и умрети“. Ми људи смо генетски устројени тако да живимо у заједницама и у том смислу, губитак везе увек у себи носи нешто дубоко угрожавајуће на егзистенцијалном нисову.
Припремила Б. Ковачевић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању