У просторијама Дорћол Плаца у Београду је средином фебруара поводом Дана заљубљених одржана трибина под називом „Љубав у време индивидуализма – никад повезанији никад усамљенији“. О томе на који начин савремени живот обликује љубавне односе и колико млади данас имају проблем да остваре блиску и стабилну везу, разговарали су Ана Иванов, психолошкиња и докторанткиња на Одељењу за психологију Филозофског факултета у Београду, Андреј Носов, редитељ, директор и оснивач Хартефакт фонда, и Перо ди Реда алијас DJ Peppe.
Разговор је водио Драган Илић, психолог и новинар који је у уводном делу рекао да ће, поред осталог, говорити и о блискости, култури савремених односа и променама у начину повезивања, и о томе зашто су млади све несигурнији у везама. У фокусу је био парадокс да иако су могућности за повезивање људи сада далеко веће и бројније него икада, све више њих говори о усамљености и тешкоћама да остваре блиску и стабилну везу. Драган је рекао да су раније генерације имале некакав след догађаја и идеал о тој врсти повезивања, па је психолшкињу Ану Иванов на почетку питао да ли и садашње генерације младих имају нешто заједничко са ранијим у том смислу, и да ли код њих постоји некакв модел и идеал о љубавним односима?
– Заправо постоји богатство различитих модела али им је ипак нешто заједничко, а то је трагање за сигурношћу, блискошћу и разумевањем, и то је модел коме заправо сви теже. Љубав је ствар контекста, а млади су много несигурнији на различитим нивоима јер они обично мисле да ће им то све само по себи бити дато и настаје проблем када то немају. Онда је та потреба за сигурношћу још већа, а потреба и толеранција да се истрпи што тога нема је мања, и онда обично брзо долази до повлачења и одустајања. Зато имамо утисак да млади ређе улазе у емотивне односе. Наравно да постоји потреба за задовољавањем емоционалних потреба и повезаности, топлином, брижношћу па и слободом, а љубав је простор у коме задовољавамо те потребе. У суштини се дешава иста ствар као и пре, само на другачијем нивоу, где је универзална та потреба за сигурношћу, разумевањем и подршком, али и бити са собом у том односу.
Редитељ Андреј Носов је такође говорио о универзалној људској потреби за љубављу и спонтаним начином комуникације, а Драган је рекао да љубав може да буде и субверзивна, па чак и трагична, па да ли позориште које има толико написних дела о љубавним односима кроз епохе, сада открива и нешто ново о том односу или у суштини прича исту причу на различите начине?
– Данас, говорећи о томе како су раније изгледали љубавни односи, то може да изгледа као да постављамо неке циљеве пред младе људе и да су некада људи знали да се воле, а данас не. Цела та потрага мени изгледа као нека аудиција за улогу у позоришту где ви треба у неком брзом контакту да се представите. Мој савет онима који имају потребу за блискошћу да би било добро да одлазе у позориште, јер често и ја имам осећај да сам усамљен и често бежим у усамљеност. На сцени се увек дешава нешто занимљиво и увек постоји неки сукоб мишљења, а људи се осамљују јер се у суштини плаше конфликта и плаше се да неко оде. И савремене драме углавном говоре о неким одласцима, насилним или необјашњивим, а тај страх због нечијег напуштања је паралишући. Зато треба имати неку идеју, циљ и намеру, а то зајеништво је пре свега потрага за разумевањем које нам је свима потребно. Такође, тежећи неком идеалном односу требало би знати и то да свако има право на грешку, односно да је дозвољено и да се погреши у некој вези, рекао је Носов.
Пише Наташа Ускоковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању