Ћуковац, Калварија и Гардош су три брдашца у Земуну на којима су настала и најстарија језгра ове вароши и испод којих се преплићу непрегледни ходници, такозвани Земунски лагуми. Има малих, у домаћој радиности и за домаће потребе, али и оних којима се краја не зна и који много тога памте у вековима постојања, од 17. и 18. столећа
Текст и фотографије Огњан РАДУЛОВИЋ
Предње стране газишта степеника што воде од Тошиног бунара ка паркићу на Калварији исписана именима познатих Земунаца. Тим стрмим степеницама стотине житеља Земуна свакодневно савладава солидну висинску разлику између њиховог Земуна и дела где почиње Нови Београд. И сигурно је да мало ко у тренутку док задихан гледа ка циљу, заравни где се степениште завршава, помисли или зна шта се налази на том простору. А довољно је да се само десетак метара скрене са степеништа у шумарак. И ту у почетак тајне којој је име Земунски лагуми.
Ти подземни простори саграђени су, у највећем броју случајева, у 17. и 18. столећу. Иако никада озбиљно истражени, они који су се позабавили њима кажу да их је градила за своје потребе аустроугарска војска. Сува земља и константна температура биле су повољне за чување муниције. Али и за смештај мањих група војника, ако Турци нагрну. Јер, опет се прича, а доказано није, да је један број лагума имао резервне излазе. Куда су водили, зависи од маште оних који су се њима позабавили. Неки кажу, а вероватноћа је готово никаква, да је постојао и један тунел који је из калемегданског Римског бунара ишао испод Саве од Великог ратног острва, па даље Дунавом до подно Гардоша. Рекло би се бујна машта може свашта. Мада…када је реч о подземљу, тунелима и тајнама које земља крије, никада не треба бити крајње искључив.
Фрижидер Белог медведа
Када се прескоче зелени рукохвати поред степеништа што воде у земунски Горњи град, у брду зјапи невелики простор. Некада су ту била и врата, данас је остао само оквир. Неколико метара је дубока ниша, а онда је у зиду од цигле начињен узани пролаз. Унутра се виде металне узенгије углављене у зид. Може се и горе и доле. Али не може свако. Само они који имају доста авантуристичког у себи. Тесно је, не могу “стокилаши”, потпуно клаустофобично, а ризично максимално.
А такав улаз за подземни град, али са знатно већим отвором, постојао је и мало даље, ка Дому за старе “Бежанијска коса”. Ту је својевремено потписник редова обишао бројне ходнике који су се рачвали испод брда. Данас је на том простору сазидана пословна зграда, а до власника, или онога ко дозволе даје, тешко је доћи ако би неко хтео да дозна каква је судбина тог подземног пролаза. Јер, ту је подигнут огроман потпорни бетонски зид. И ту, баш на овом месту, поставља се и питање. Ко о земунском подземљу брине, односно чије су власништво ове лагумице. Какав је то проблем, ускоро ће се видети из наставка текста.
Са Калварије пуца поглед преко Ћуковца на Гардош којим доминира кула. Ова два брда су, ако је тај израз примерен за ову причу, изрешетана као швајцарски сир. Стрма, каменом поплочана улица води преко Ћуковца ка Земунском кеју. Негде при крају, у тишини, по ко зна који пут пропада зграда у којој се налазила најстарија земунска кафана „Бели медвед“.
Малена тераса испред улаза запуштена, врата закатанчена, тужна слика. А некада се овде окупљала земунска елита. Хроничари кажу да је стара најмање четири века, а позивају се на једну белешку. Наиме, француски дипломата Мишел Кикле, који је овим крајем прошао половином седамнаестог столећа, навео је да се у Земуну, где се обрео 1658, налазе три хана, а један би требало да је ова зграда. Да ли је била баш та или не, остаје отворено питање, али је извесно да је само пет година касније постојала на немачком војном плану Земуна.
Е, у тој кафани, таквој, и без струје и без фрижидера точило се хладно пиће. Расхлађено ледом. Вични газда ломио је лед зими на Дунаву, па га носио и остављао дубоко у крај лагума који се налазио испод кафане. Тим леденим таблама су хладили пиће и облагали храну да дуже траје. Лагум је и данас ту, унутра не може да се уђе, јер треба доста времена да се прво дозна ко је тај ко се пита за дозволу, а потом и дозвола добије па да се унутра уђе.
– Ма, предлагао сам да се ово мало уреди и да посета кафани и улазак у лагум буде туристичка дестинација, али безуспешно – пожалио се Радиша Жежељ. –Многи од ових лагума могу да постану атракција, али су они углавном у некој врсти приватног власништва. Ево, и ја имам моју лагумицу.
Устадосмо од стола постављеног испод разгранате дуње чији пожутели плодови најављују скорашњу бербу. Па у кућу. На супротној страни од улаза у дневни боравак, од зида до плафона виси двострана тамно црвена завеса. Тешка, од материјала као позоришне завесе. Домаћин је разгрну и указаше се бела дрвена врата добрим делом застакљена. Радиша их отвара и показује: “Ево је наша лагумица.Ту је температура стална, овај први део нам је уређен, а иза је још један мањи. Сјајно за зимницу”.
Свод засведен, о њега окачен лустер, зидови омалтерисани, под уређен и застрт. На зидовима слике. Никада се не би рекло да је то простор укопан у брдо.
– Ово је био део великог броја кућа у овом крају- наставља причу Радиша. –Има ту около и оних великих лагума, са дугим тунелима и високим сводовима. Мењали су се власници, па и намене.
Ту је и атомско склониште
Одмах лево, педесетак метара даље од Радишине куће, у лагуму озиданом циглом и прилично пространом, донедавно је био магацин паркета, али и остава за лук и кромпир. Улазни део био је преточен у канцеларије приватне фирме, а даље је уређен магацински простор. Кроз одшкринути прозор види се тунел, али се унутра не може. Не може сада, али се могло недавно. Још су у сећању огромни тунели, вијугају, па се рачвају, а један део је и зарушен. Нико никада није покушавао да дозна да ли и докле ти тунели воде. И да ли су намерно урушени, или је то учинило време.
А тачно преко пута улице, у усеку на чијем је врху Земунско гробље, један од лагума у време Хладног рата био је претворен у атомско склониште. О томе сведоче бела тешка метална врата, она што их једна особа једва отвара, и ходници уређени да приме оне који беже од атомског удара. Има и струје и разних других каблова. Онда су опасности прошле, атомско склониште изгубило на значају, допало у руке приватника и постало затворено за јавност. Они који кажу да је то сада део њиховог дворишта тврде да је кључ ових врата и даље код “надлежних”. Ма ко они били.
– Све је ово шупље, мој комшија, али се тамо не може – показује широко се размахавши педесетогодишњак који је стајао испред једне од зграда подно гробља. – Било је то додуше давно, али једном човеку, ту горе је живео, цео голубарник и део куће је утонуо у лагум. Само нестао. Прогутала га земља. И гробље је упадало. Односно део споменика са овог првог дела где се сахрањују католици. Попни се, па ћеш да видиш како и сада изгледа. Само је питање кад ће поново неко да “потоне”.
Уз степениште што води ка Гардошу са леве стране се виде у брду укопане куће. И кровови наслоњени на сиву земљу. Свуда су ту неки отвори, мањи или већи. У односу на то колики су и какву су улогу имали, Земунци их деле на лагуме и лагумице. Ови први су били прави војни објекти, дубоку укопани, озидани, а ови други су углавном припадали и припадају приватним кућама.
Ивица гробља је у озбиљној опасности. Плоче испуцале, делови ограде склизнули, надлежни црвену мрежу затегли да се не прилази близу. Јер, стрмо је, а и непознато. Има ли чега испод. Као што је и питање има ли чега испод Гардоша на чијој заравни се шепури лепа Миленијумска кула. Одозго пуца поглед на кровове тог дела Земуна, на торњеве цркава и на Дунав. Моћну реку која можда и зна где су били ти тајни излази са Гардоша.
Крили и Дражу?
Мало узводно је пред Други светски рат саграђена чувена Вила Вукојчић. Одузета од власника постала је кафана, а то ће, према свему судећи и да остане. Тренутно је затворена, део око ње претворен у градилиште, а нови власник “није ту”.
Одмах чим се уђе у зграду, тек који метар даље, готово да је тешко и приметити поклопац на поду. А када се подигне, челично спирално степениште води у двадесетак метара дубоку јаму. На дну, не баш широког простора, почињу ходници. Бочни мањи, и један главни, прав као стрела. Води ка Дунаву. Тај ходник је, знано је, спасио главу првом власнику.
Запис каже да је вилу саградио Живојин Вукојчић, а да му је син Драган у томе помагао. Текстилац, богаташ, подигао је ову зграду да би у њој, ако је веровати неким истаживачима крио материјал, односно непријављену робу како би избегао порез. Дакле, било је тога и у тим тридесетим годинама минулог века.
После Другог светског рата је, дабоме, проглашен за државног непријатеља и ваљало га је стрељати. О томе како је то изгледало и како му је овај део земунског подземља спасио жеивот постоји овакав запис: “ Када је после Другог светског рата војска дошла да ухапси богатог индустријалца Вукојчића, он је предложио официрима да га не хапсе у гаћама, да сачекају да се обуче и оде као господин. Пристали су. Командир вода је ушао са њим у кућу. Чекали су, чекали… На крају су војници схватили да их предуго нема и улетели у вилу. Затекли су беживотно тело свог колеге и степениште које је водило до Дунава. Било је прекасно. Вукојчић се сјурио у овај тајни ходник на крају којег га је чекао чамац, успео је да побегне и коначно се докопао Бразила где се, способан какав је био, поново обогатио. Кућа је касније постала ресторан, а неки кажу да је Вукојчић сваке године слао честитку на ову адресу, насловљену са: „ономе ко живи у мојој кући“.
Има још једна прича везана за овај тунел, али мало вероватна. Кажу да је своје последње сате у овој вили провео и ђенерал Дража Михаиловић. Тајне поратне службе су га овде чувале, да би га, на дан стрељања, тунелом одвели до Дунава где је чекао брод, одатле до ушћа, па Савом до Аде где је, према једној од претпоставки погубљен.
Ето, и само ове две кратке приче са краја текста довољне су да машта проради. Тако је увек када је нешто испод земље. Мрачно и мистично.