Priče iz zemunskih laguma
Pune misterije i istorije…

Ćukovac, Kalvarija i Gardoš su tri brdašca u Zemunu na kojima su nastala i najstarija jezgra ove varoši i ispod kojih se prepliću nepregledni hodnici, takozvani Zemunski lagumi. Ima malih, u domaćoj radinosti i za domaće potrebe, ali i onih kojima se kraja ne zna i koji mnogo toga pamte u vekovima postojanja, od 17. i 18. stoleća

Tekst i fotografije Ognjan RADULOVIĆ

Prednje strane gazišta stepenika što vode od Tošinog bunara ka parkiću na Kalvariji ispisana imenima poznatih Zemunaca. Tim strmim stepenicama stotine žitelja Zemuna svakodnevno savladava solidnu visinsku razliku između njihovog Zemuna i dela gde počinje Novi Beograd. I sigurno je da malo ko u trenutku dok zadihan gleda ka cilju, zaravni gde se stepenište završava, pomisli ili zna šta se nalazi na tom prostoru. A dovoljno je da se samo desetak metara skrene sa stepeništa u šumarak. I tu u početak tajne kojoj je ime Zemunski lagumi.

Ti podzemni prostori sagrađeni su, u najvećem broju slučajeva, u 17. i 18. stoleću. Iako nikada ozbiljno istraženi, oni koji su se pozabavili njima kažu da ih je gradila za svoje potrebe austrougarska vojska. Suva zemlja i konstantna temperatura bile su povoljne za čuvanje municije. Ali i za smeštaj manjih grupa vojnika, ako Turci nagrnu. Jer, opet se priča, a dokazano nije, da je jedan broj laguma imao rezervne izlaze. Kuda su vodili, zavisi od mašte onih koji su se njima pozabavili. Neki kažu, a verovatnoća je gotovo nikakva, da je postojao i jedan tunel koji je iz kalemegdanskog Rimskog bunara išao ispod Save od Velikog ratnog ostrva, pa dalje Dunavom do podno Gardoša. Reklo bi se bujna mašta može svašta. Mada…kada je reč o podzemlju, tunelima i tajnama koje zemlja krije, nikada ne treba biti krajnje isključiv.

Frižider Belog medveda

Kada se preskoče zeleni rukohvati pored stepeništa što vode u zemunski Gornji grad, u brdu zjapi neveliki prostor. Nekada su tu bila i vrata, danas je ostao samo okvir. Nekoliko metara je duboka niša, a onda je u zidu od cigle načinjen uzani prolaz. Unutra se vide metalne uzengije uglavljene u zid. Može se i gore i dole. Ali ne može svako. Samo oni koji imaju dosta avanturističkog u sebi. Tesno je, ne mogu “stokilaši”, potpuno klaustofobično, a rizično maksimalno.

A takav ulaz za podzemni grad, ali sa znatno većim otvorom, postojao je i malo dalje, ka Domu za stare “Bežanijska kosa”. Tu je svojevremeno potpisnik redova obišao brojne hodnike koji su se račvali ispod brda. Danas je na tom prostoru sazidana poslovna zgrada, a do vlasnika, ili onoga ko dozvole daje, teško je doći ako bi neko hteo da dozna kakva je sudbina tog podzemnog prolaza. Jer, tu je podignut ogroman potporni betonski zid. I tu, baš na ovom mestu, postavlja se i pitanje. Ko o zemunskom podzemlju brine, odnosno čije su vlasništvo ove lagumice. Kakav je to problem, uskoro će se videti iz nastavka teksta.

Sa Kalvarije puca pogled preko Ćukovca na Gardoš kojim dominira kula. Ova dva brda su, ako je taj izraz primeren za ovu priču, izrešetana kao švajcarski sir. Strma, kamenom popločana ulica vodi preko Ćukovca ka Zemunskom keju. Negde pri kraju, u tišini, po ko zna koji put propada zgrada u kojoj se nalazila najstarija zemunska kafana „Beli medved“.

Malena terasa ispred ulaza zapuštena, vrata zakatančena, tužna slika. A nekada se ovde okupljala zemunska elita. Hroničari kažu da je stara najmanje četiri veka, a pozivaju se na jednu belešku. Naime, francuski diplomata Mišel Kikle, koji je ovim krajem prošao polovinom sedamnaestog stoleća, naveo je da se u Zemunu, gde se obreo 1658, nalaze tri hana, a jedan bi trebalo da je ova zgrada. Da li je bila baš ta ili ne, ostaje otvoreno pitanje, ali je izvesno da je samo pet godina kasnije postojala na nemačkom vojnom planu Zemuna.

E, u toj kafani, takvoj, i bez struje i bez frižidera točilo se hladno piće. Rashlađeno ledom. Vični gazda lomio je led zimi na Dunavu, pa ga nosio i ostavljao duboko u kraj laguma koji se nalazio ispod kafane. Tim ledenim tablama su hladili piće i oblagali hranu da duže traje. Lagum je i danas tu, unutra ne može da se uđe, jer treba dosta vremena da se prvo dozna ko je taj ko se pita za dozvolu, a potom i dozvola dobije pa da se unutra uđe.

– Ma, predlagao sam da se ovo malo uredi i da poseta kafani i ulazak u lagum bude turistička destinacija, ali bezuspešno – požalio se Radiša Žeželj. –Mnogi od ovih laguma mogu da postanu atrakcija, ali su oni uglavnom u nekoj vrsti privatnog vlasništva. Evo, i ja imam moju lagumicu.

Ustadosmo od stola postavljenog ispod razgranate dunje čiji požuteli plodovi najavljuju skorašnju berbu. Pa u kuću. Na suprotnoj strani od ulaza u dnevni boravak, od zida do plafona visi dvostrana tamno crvena zavesa. Teška, od materijala kao pozorišne zavese. Domaćin je razgrnu i ukazaše se bela drvena vrata dobrim delom zastakljena. Radiša ih otvara i pokazuje: “Evo je naša lagumica.Tu je temperatura stalna, ovaj prvi deo nam je uređen, a iza je još jedan manji. Sjajno za zimnicu”.

Svod zasveden, o njega okačen luster, zidovi omalterisani, pod uređen i zastrt. Na zidovima slike. Nikada se ne bi reklo da je to prostor ukopan u brdo.

– Ovo je bio deo velikog broja kuća u ovom kraju- nastavlja priču Radiša. –Ima tu okolo i onih velikih laguma, sa dugim tunelima i visokim svodovima. Menjali su se vlasnici, pa i namene.

Tu je i atomsko sklonište

Odmah levo, pedesetak metara dalje od Radišine kuće, u lagumu ozidanom ciglom i prilično prostranom, donedavno je bio magacin parketa, ali i ostava za luk i krompir. Ulazni deo bio je pretočen u kancelarije privatne firme, a dalje je uređen magacinski prostor. Kroz odškrinuti prozor vidi se tunel, ali se unutra ne može. Ne može sada, ali se moglo nedavno. Još su u sećanju ogromni tuneli, vijugaju, pa se račvaju, a jedan deo je i zarušen. Niko nikada nije pokušavao da dozna da li i dokle ti tuneli vode. I da li su namerno urušeni, ili je to učinilo vreme.

A tačno preko puta ulice, u useku na čijem je vrhu Zemunsko groblje, jedan od laguma u vreme Hladnog rata bio je pretvoren u atomsko sklonište. O tome svedoče bela teška metalna vrata, ona što ih jedna osoba jedva otvara, i hodnici uređeni da prime one koji beže od atomskog udara. Ima i struje i raznih drugih kablova. Onda su opasnosti prošle, atomsko sklonište izgubilo na značaju, dopalo u ruke privatnika i postalo zatvoreno za javnost. Oni koji kažu da je to sada deo njihovog dvorišta tvrde da je ključ ovih vrata i dalje kod “nadležnih”. Ma ko oni bili.

– Sve je ovo šuplje, moj komšija, ali se tamo ne može – pokazuje široko se razmahavši pedesetogodišnjak koji je stajao ispred jedne od zgrada podno groblja. – Bilo je to doduše davno, ali jednom čoveku, tu gore je živeo, ceo golubarnik i deo kuće je utonuo u lagum. Samo nestao. Progutala ga zemlja. I groblje je upadalo. Odnosno deo spomenika sa ovog prvog dela gde se sahranjuju katolici. Popni se, pa ćeš da vidiš kako i sada izgleda. Samo je pitanje kad će ponovo neko da “potone”.

Uz stepenište što vodi ka Gardošu sa leve strane se vide u brdu ukopane kuće. I krovovi naslonjeni na sivu zemlju. Svuda su tu neki otvori, manji ili veći. U odnosu na to koliki su i kakvu su ulogu imali, Zemunci ih dele na lagume i lagumice. Ovi prvi su bili pravi vojni objekti, duboku ukopani, ozidani, a ovi drugi su uglavnom pripadali i pripadaju privatnim kućama.

Ivica groblja je u ozbiljnoj opasnosti. Ploče ispucale, delovi ograde skliznuli, nadležni crvenu mrežu zategli da se ne prilazi blizu. Jer, strmo je, a i nepoznato. Ima li čega ispod. Kao što je i pitanje ima li čega ispod Gardoša na čijoj zaravni se šepuri lepa Milenijumska kula. Odozgo puca pogled na krovove tog dela Zemuna, na tornjeve crkava i na Dunav. Moćnu reku koja možda i zna gde su bili ti tajni izlazi sa Gardoša.

Krili i Dražu?

Malo uzvodno je pred Drugi svetski rat sagrađena čuvena Vila Vukojčić. Oduzeta od vlasnika postala je kafana, a to će, prema svemu sudeći i da ostane. Trenutno je zatvorena, deo oko nje pretvoren u gradilište, a novi vlasnik “nije tu”.

Odmah čim se uđe u zgradu, tek koji metar dalje, gotovo da je teško i primetiti poklopac na podu. A kada se podigne, čelično spiralno stepenište vodi u dvadesetak metara duboku jamu. Na dnu, ne baš širokog prostora, počinju hodnici. Bočni manji, i jedan glavni, prav kao strela. Vodi ka Dunavu. Taj hodnik je, znano je, spasio glavu prvom vlasniku.

Zapis kaže da je vilu sagradio Živojin Vukojčić, a da mu je sin Dragan u tome pomagao. Tekstilac, bogataš, podigao je ovu zgradu da bi u njoj, ako je verovati nekim istaživačima krio materijal, odnosno neprijavljenu robu kako bi izbegao porez. Dakle, bilo je toga i u tim tridesetim godinama minulog veka.

Posle Drugog svetskog rata je, dabome, proglašen za državnog neprijatelja i valjalo ga je streljati. O tome kako je to izgledalo i kako mu je ovaj deo zemunskog podzemlja spasio žeivot postoji ovakav zapis: “ Kada je posle Drugog svetskog rata vojska došla da uhapsi bogatog industrijalca Vukojčića, on je predložio oficirima da ga ne hapse u gaćama, da sačekaju da se obuče i ode kao gospodin. Pristali su. Komandir voda je ušao sa njim u kuću. Čekali su, čekali… Na kraju su vojnici shvatili da ih predugo nema i uleteli u vilu. Zatekli su beživotno telo svog kolege i stepenište koje je vodilo do Dunava. Bilo je prekasno. Vukojčić se sjurio u ovaj tajni hodnik na kraju kojeg ga je čekao čamac, uspeo je da pobegne i konačno se dokopao Brazila gde se, sposoban kakav je bio, ponovo obogatio. Kuća je kasnije postala restoran, a neki kažu da je Vukojčić svake godine slao čestitku na ovu adresu, naslovljenu sa: „onome ko živi u mojoj kući“.

Ima još jedna priča vezana za ovaj tunel, ali malo verovatna. Kažu da je svoje poslednje sate u ovoj vili proveo i đeneral Draža Mihailović. Tajne poratne službe su ga ovde čuvale, da bi ga, na dan streljanja, tunelom odveli do Dunava gde je čekao brod, odatle do ušća, pa Savom do Ade gde je, prema jednoj od pretpostavki pogubljen.

Eto, i samo ove dve kratke priče sa kraja teksta dovoljne su da mašta proradi. Tako je uvek kada je nešto ispod zemlje. Mračno i mistično.