Рођен у Сокобањи, али последњих 26 година настањен у Новом Саду, Марко је своју љубав према откривању света претворио у животни позив. Са 45 година иза себе и више од 60 посећених земаља на пет континената, он је пример како снови из детињства могу постати стварност. Његов пут ка туризму започео је рано – студирао је ову област у Новом Саду, верујући да је путовање више од обичног хобија – начин живота. Прва велика авантура догодила се 2005. године, када је посетио Египат, и од тада његова жеђ за истраживањем не јењава. Уз формално образовање и све веће искуство, путовања су постала не само његова страст, већ и посао, нарочито с појавом друштвених мрежа.
Марко, иза вас су бројна необична путовања. Сећате ли се прве дестинације на коју сте отишли и како је код вас уопште почела љубав према путовањима?
– Моја прва инострана дестинација био је Египат 2005, када сам имао 26 година. У то време било је теже путовати него сада из више разлога. Добар део мог одрастања провели смо под међународним санкцијама, па је било тешко изаћи из земље. Да не говорим о томе колико је све било скупље – није било нискобуџетних летова, букирања, Airbnb-а… А ја сам био дете „средње класе“. Ово путовање је за мене значило много: представљало је почетак, награду за све стрпљење и неодустајање. Такође је потврдило оно што сам већ знао – да више него икад желим да истражим свет. Маштао сам да та прва дестинација буде спектакуларна: да има море, да буде путовање кроз време, и да буде потпуно другачија од свега што познајем. Египат је све то и био. Путовања увек започињу у машти. Код мене се жеља за откривањем света јавила још у детињству. Као клинац стално сам читао стрипове о Загору и Мистер Ноуу, гледао филмове о Индијани Џонсу и тако доживљавао далеке земље. Некако сам већ тада знао да ћу морати да обиђем свет како бих пронашао себе.
Дестинација о којој причамо је Шри Ланка. Како су изгледале припреме за одлазак тамо и о чему сте морали прво и неизоставно да се информишете када сте припремали полазак?
– Ја сам у животу прилично спонтан и интуитиван, па се приликом припреме за путовање доста ослањам на те своје особине. Спреман сам да будем неми посматрач, да будем стрпљив, флексибилан и да учим нове ствари. Не волим да имам све испланирано, већ уживам у импровизацији и често препуштам дестинацији да ме „води“. Неке идеје, наравно, постоје пре самог пута, као што су шта тамо желим да видим, колики је дневни буџет и слично. Дешавало ми се да од планова имам само авионску карту и оптимизам, а све остало ме сачека „тамо негде“. Управо су та путовања била најбоља. Лична искуства других људи не треба да вам праве планове јер смо сви различити. Ипак, добар је савет да се пре пута мало упознате са дестинацијом: да сазнате нешто о њеној цивилизацији, историји, култури, околностима у којима људи тамо живе. Тако се емоционално повезујете и доживљавате дестинацију на прави начин. Важно је да будете радознали, отвореног ума и пуни емпатије. Путовање као такво је растерећујуће, необавезујуће и слободно. Све можете, а ништа не морате. Тако откривате много о себи и другима, и то је начин да растете као личност.
Пише: Јована Миловановић
Фотографија: Приватна архива
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању