Све је било другачије док је возио Мића. Мештани села смештених подно планине Видојевице кажу да су то била златна времена. Из Прокупља су аутобуси неколико пута дневно саобраћали преко превоја Бели камен до Житног Потока, неки и даље ка Бојнику, а веза је Лесковац. Познато и омиљено излетиште Прокупчана, удаљено мало више од двадесет километара од града на Топлици, било је пуно излетника. И школе су малишане овде доводиле. На једнодневне излете, дводневне школске активности или на рекреативну наставу. Било је лепо свима.
Још који ред о Мићи, па о стварности која би морала да буде лепша. Дакле, чувени возач аутобуса Мића био је овим мештанима све- и поштар и курир и снабдевач…Времешни мештани сиђу до пута којим Мића пролази, он заустави аутобус, узме паре за послугу, или рачуне, или рецепте за апотеку. И тако стане на неколико места на тој релацији не дужој од тридесет километара. Стане и крај два извора са хладном чистом планинском водом од које зуби трну. Сиђу путници, заите у балонима чисту воду, па Мића настави. И никада се нико због тог стајања и кратких задржавања није бунио. Сви се знају, зна их и Мића, то је била готово свакодневица.
Како је житеља бивало све мање, и аутобус је ређе ишао. Ређе, ређе, па нестао. Надлежни укинули линију. Није исплатива. Бунили се житељи овог, можда у Топлици и најлепшег краја, али није вредело. Остадоше без аутобуса. Последњих година у Прокупље иду колима, ко има, неки и култиваторима и тракторима. Веза између града и села на том путу ка Бојнику готово се прекинула.
А у Житном Потоку где се аутобус окретао, у том малом некада општинском месту, било је чак пет кафана у центру. Имали су и станицу полиције и пошту и бензинску пумпу. И чувени Лима је свакога дана отварао своју аутентичну кафану. Јединствену можда у Србији. Имао је и централно грејање зими, како је говорио. И објашњавао у шали. Кубе му је било у центру кафане. Аутентичну, јер је Лима био и учитељ билијара, и фризер, пекао је ракију па ту служио и у кафани справљао зимницу. И неретко је намерник могао да наиђе на овакву сцену: Зима, а у центру кафанице, крај фуруне, Лима шиша муштерију. Испред овога на столу прекривеном, како другачије него карираним столњаком, у тањиру туршија. Поред чашица ракије. У углу стола, лагана музика се чује из црног транзистора.
Или слика број два. По зеленој подераној чоји поређане кугле. Дечачић нагнут над столом, невешто држи штап за билијар, а Лима зналачки даје савете. Гости бодре малишана. Публика невелика, али одабрана. Јер, Лимина кафана је једна просторија. На два је дели ниски дрвени шанк. Иза је прибор за шишање, посуде за зимницу и мала остава. У другом делу сто за билијар и неколико столова. И у центру кубе за централно грејање.
Лима сада само повремено отвори двери ове култне институције. Обично недељом. Тог дана је пијачно-вашарни дан. Некада је то био прави вашар, данас тек по нека тезга. Бледа слика некадашњег Житног Потока.
И понадали су се пре неколико година мештани око Белог камена да ће можда нешто да се промени. Да их се надлежни сете. Било је то онда када је на врху ове планине постављен највећи телескоп у региону. А неколико година пре тога постављен је један, мањи, пресељен са београдске Звездаре. Тим телескопима препоручило се небо. Научници кажу да нигде у Србији, а они смелији кажу ни у региону, небо није тако јасно и чисто као изнад ове планине.
Тако стиже опсерваторија, али не и аутобус. Све остаде по старом. Стари су и мештани. Ништа ново и необично. То је судбина великог броја српских села. Па иако превоза јавног нема, последње две године нешто као да је живнуло. И овде се запатио вирус звани “повратак природи и селу”. Ничу викендице, чује се и по нека пољопривредна машина. Ако Бог да, можда се ускоро и неки нови Мића појави. Људски је надати се.
Текст и фотографије Огњан Радуловић