Пре годину и по дана сам први пут обишла Манастир Високи Дечани. Тешко је речима описати то место, оно није само споменик под заштитом Унеска или задужбина Немањића из 14. века. Дечани су, пре свега, неки други свет. Тамо човек осети мир који се не може лако објаснити, мир који додирује и онога који верује у велике учитеље и мудраце, као и онога који још увек трага за својим одговорима. Као да зидови тих светиња памте векове наде, молитве и тишине, и шапућу свакоме исто: да нисмо сами и да увек постоји светло, чак и када га не видимо.
Док ходаш ка цркви, имаш осећај да си ушао у „живо небо“, место где време као да мирује и стоји. Најдубљи мир доносе мошти Светог краља Стефана Дечанског, ктитора и оснивача манастира. Пред њим се седам векова бришу разлике међу људима, у овај манастир долазе многи, без обзира на нацију, тражећи утеху или исцељење. Али оно што Дечане чини визуелно непоновљивим је његов раскошни живопис. Са преко хиљаду композиција, то је најбогатија ризница византијског сликарства која је преживела до данас. Посебно задивљује чињеница да су фреске остале готово нетакнуте, са бојама које и после више од шест векова делују живо, као да су јуче насликане. Мени је најдража она ретка, необична фреска Исуса Христа који држи мач. Док сам стајала пред њом, некако сам схватила да тај мач не сече кожу, већ заблуде. Исусов поглед, строг а спокојан, не оставља простор за изговоре. У том сусрету оба елемента, и челик у руци и светлост на лицу, стапају се у једно, у подсетник да је истина оштра, али да једино она истински ослобађа. Још један тихи слој ове лепоте крије се у самој архитектури. Споља клесан од мермера у топлим тоновима, манастир својом романичком отменошћу подсећа на приморске катедрале, али унутра чува чисто православно срце. Тај склад различитих стилова даје Дечанима јединствен изглед међу нашим задужбинама, то је кућа у којој се Исток и Запад не сукобљавају, већ грле. Кроз ту лепоту водио нас је јеромонах, отац Петар. Причао нам је о Светом Краљу, историји и фрескама с таквом радошћу да нам је ту љубав и поштовање према Дечанима заувек уселио у срца. Његове речи су учиниле да историја и уметност оживе, остављајући у мени неизбрисив траг те неописиве дечанске благодети.
Још у повратку са те прве посете сам знала да ћу се вратити. Та жеља, сада схватам, није била само тренутни занос, већ нешто што ме је стално интригирало. Међутим, кад год бих покушала да организујем пут или закажем смештај, нешто би се испречило. Низале су се тешке ситуације, операције, болести у породици, страх пријатеља од путовања, унутрашње борбе најближих, чија су сећања још увек заробљена у траумама избегличких колона из Крајине и за које Космет није само географија, већ болан подсетник на живот у енклавама, бодљикаве жице и Кфор. Упркос свим препрекама, наставила сам да трагам за могућношћу одласка. Нисам одустајала, јер одавно верујем да се врата великих и важних искустава отварају управо онда када им је време. И онда се, једног викенда, док сам са пријатељицама планирала нека сасвим друга путовања, тај простор изненада отворио. Само сам им рекла „Одох ја у Дечане, макар сама”, али ме је моја другарица Марија мирно и сигурно погледала и кратко рекла „Идем са тобом”.
Текст и фотграфије Александра Кожул
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању