Ових дана Русија је у центру светских збивања. А као по правилу, када се нека држава нађе у таквој ситуацији, онда се медији грабе за ексклузиву. Тако је чувена „руска рупа“ поново постала актуелна. Питање једног европског штампаног медија гласило је: „Да ли ће и Мурманска рупа да послужи нечему у овом руском нападу на Украјину?“
Феноменима обично називамо оно што природа створи. Мало кад се тај израз користи за људских руку дело. Но, оно што су својевремено у близини града Запољарни, у Мурманској области, у Русији, урадили стручњаци, јесте названо феноменом. Било је то пре пола века. Тада су Руси почели да копају бунар са намером да стигну што је могуће дубље у утробу Земље. И стигли су до дванаест километара! И стали. А када је копање обелодањено, неко је рекао да су Руси после Космоса кренули на пут у утробу Земље.
Никакву сврху ни намену после тога Мурманска рупа није имала. Да ли ће, питање је које сада отвара поменути часопис.
Дакле, све је почело 1970. године у време Совјетског Савеза. Научници су те године званично започели бушење рупе како би, саопштено је тада јавности, проширили човекова знања и сазнања о Земљи, односно геологији. Рекли су тада, а чини се да је и данас тако, да човек мање зна о ономе што је испод површине, него о појавама далеко изнад нас.
Копали су Совјети, али није превише информација стизало до јавности. Уосталом, познато је како су стајале ствари са истраживањима било чега у тадашњем СССР-у. Није смело ништа да процури иза Гвоздене завесе. Додуше, када је реч о истраживањима, и друге земље имају исти принцип. Рад у тишини.
Дакле, 24 године су се бушилице пробијале у унутрашњост. Не свакодневно, свакако. Прављене су паузе, проучаван материјал, правиле процене и планови. Јер, колико год да се на старту знало шта се хоће, ситуација на терену је много тога мењала.
Петнаест километара је била циљана дубина када су радови кренули. Током година стручњаци су пратили шта на површину стиже из дубина, али су истовремено развијали и технологију која је постала веома напредна. Пробијале су се бушилице кроз свакојаке терене. И тако су 1994. године стигли до 12.262 метра и температуре од 180 степени. Било је то велико изненађење, јер су мислили да на тој дубини не може да буде топлије од сто степени Целзијусових.
И још изненађења је било. На дванаестом километру су нашли воду, што се такође није очекивало. Јер, како је тада изјавио један од истраживача, да то није видео својим очима не би поверовао. А и анализе које су стизале из лабораторија задивиле су научнике. На дубини од седам километара нашли су микроскопске фосиле, чак 24 врсте давно угинулих једноћелијских организама. А неке од стена старе су више од 2,7 милијарди година.
Припремио О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању