Путопис Куба

Између револуције и американизације

Најсавременија музичка опрема у аутомобилима коју увелико газе седму деценију, а сијају се као да су нови. На сваком кораку салса, песак на плажама као пудер, прелепи паркови и дивна колонијална здања. Безбедност туриста врхунска, људи образовани, опуштени и елоквентни.

Када су у јулу 2015. године Куба и Америка, после више од пет деценија, званично обновиле дипломатске односе, од многих који су се нагледали света, а на тло ове карипске државе никада нису крочили, могло се чути: „На Кубу треба отићи што пре, јер ће Американци све покварити“. Слично су размишљале и три београдске грације Мартиновић, мајка Зорица и ћерке Марина и Ана. Посебно је била нестрпљива Зорица, некадашњи туристички радник запослен у престижном и међу југословенским туристима никад прежаљеном „Путнику“. Али, за до пола пун новчаник, Куба је више била фатаморгана него реална дестинација. Ћерке, филолог Марина и туризмолог Ана, упорно су ковале тајни план. Два дана уочи Божића саопштиле су мајци: „Пакуј се. Летимо на Кубу. Биће то осамнаест дана нашег живота из снова.“ После готово дванаест сати лета, од Београда преко Истанбула, стигле су у Хавану. И, први сусрет са Кубом није био, каква су им била очекивања изазвана дугогодишњим маштањем, филмски леп.

Наставак можете прочитати у броју 3099.