На рођењу је стекао телесну ману која га је пратила целог живота и прилично утицала на његов карактер – шепао је због погрешног захвата на порођају, а стидљивост мајке је допринела грешци лекара. Нежељена посебност је учинила да дечак развије унутрашњу тајновитост јер је желео да се издваја од осталих, и успео је у томе. Израстао је у младића кога су обликовале грандиозне страсти, обест и прикривена стидљивост. Оно што би заволео опчинило би га толико да би му посвећивао сву могућу жудњу и силину осећања. Није се плашио да оголи и тамну страну свог срца. Одувек је био дивљи и пркосан, лако би плануо и одушевио се. Није знао за покорност и суздржавање.
Још у раној младости наследио је титулу лорда, имање и новац који ће му обезбеђивати лагодан живот. Од Бајронових је наследио и чувену породичну карактеристику – суровост која је доводила до противуречности његову песничку душу, у њој су се мешале жестина и нежност. Због тога је био ћудљив и често је мењао расположења, одлуке су му обликовале разузданост и безбрижност, храброст и хировитост.
Када се вратио са Кембриџа настанио се у вољеном замку у Њустеду и тамо сачекао пунолетство које је означило да је време да крене из Енглеске у свет. Даљине су га мамиле, иако је испрва мрзео нова места и лица, увек се дешавало да их, дајући им се у потпуности, заволи до лудила.
Кренуо је на пут 1809, претходно у Енглеској објавивши збирку песама „Часови доколице“. Био је запажен млад, леп и љут песник жељан нових искустава. Прве коте његовог пута су били Гибралтар и Малта, а планирао је да одатле иде даље на Исток.
Укрцао се на брод за Лисабон 26. јуна са оданим пријатељем Хобхаусом. Путовања младог бунтовника су коначно почела, започео их је нестрпљиво и бурно поневши сто пера и два галона мастила и неколико свезака белог папира. Наравно, и чету слуга, коју су му обезбеђивали титула и огромно наследство.
У Лисабону је Бајрон са својом свитом дошао у контакт са Европом која је била у рату, био је упознат са војним маневрима у конфликту између Француске и Енглеске. Но, његову пажњу је окупирао сам град. Лисабон, мистично сетна лука на вратима залива га је опчинио, нарочито су му се свидела наранџина стабла и манастири. Тада је написао: „Јашем на магарцу и на мазги, кунем на португалском, добио сам пролив и гризу ме комарци. Али шта мари? Људи, који путују ради забаве не смеју тражити комфор.“
Пише Ана Атанасковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању