Неретко, путовања подузимамо у сновима, жудећи да се коначно обистине и на јави, и сањаримо о њима дуго након што отворимо очи, оживљавајући сећања из послепоноћних авантура у неспознатљивој равни сновиђења проистеклих из жеља, осећајући у своме бићу зов птица, бескрајност мора, дах егзотичних мириса и снагу планинских ветрова, порив за испитивањем удаљених насеобина изузетне уметничке и културно-историјске баштине, за одгонетањем дубоко запретених, вишевековних тајни старих народа. Тако сам се изненада сетила једног децембарског дана проведеног на југу Италије, у Напуљу на Тиренском мору, месту сустицања бројних повесних путева и у некој суматраистичкој повезаности отпловила стазама далеког севера оживевши успомене на призоре из ремек-дела Милоша Црњанског „Код Хиперборејаца“. Сетих се страница посвећених Шпицбергену, острву заоденутог сантама леда, замишљајући како се боје ледених плоча у овим хладним, негостољубивим пределима преливају у разне нијансе од загаситозелене до отворенољубичасте, под заслепљујућом светлошћу сунца, које је некако чудно, бледо и наизглед слабо, но ипак блиставо. Испрва сам била зачуђена што ми драго сећање на Напуљ призива слике из дела Црњанског, а онда ми се јави мисао да је он, док је обитавао у северним крајевима, често посећивао овај град топле медитеранске климе и благог децембарског сунца које сам осетила пре неколико година. Било је то незаборавно путовање у прелепи град јужне Италије и древну Помпеју, где ћуте векови, чувајући непроцењива блага из доба античког Рима. У незадрживом налету мисли ове су се две цивилизације из давних времена, стварна, римска и измаштана, епска, хиперборејска, преплеле и измешале, израњајући из дубина протеклих столећа.
Хипербореја, по свему чудна и недокучива земља крајњег севера, где сунце никада не залази, по своме називу одређена је као реон иза области деловања Бореја, бога леденог северног ветра, и уопште северне стране света, немилосрдног и непоколебљивог, што је, када се разгневи, дизао страховите олује и побуђивао силовите оркане, те се чинило да ће јак и свеобухватни вртлог ветрова у својој помами обухватити читаву планету. Многи сматрају да је ова тајанствена земља изнедрена из дубине маште, да никада није ни постојала, а неки научници је смештају у предео иза Рифејских, односно Уралских планина. Тамо, где Борејево деловање неопозиво престаје, изненадно и необјашњиво, влада вечито сунце и вазда пријатна, блага клима, те делује као обећање непрестаног земаљског раја, остварења давнашњих снова незнаних путника и проучавалаца загонетног подручја на северној тачки Земљине кугле.
Текст и слике Милена Благојевића
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању