На почетку, Раде нам каже да ће пре мартовске премијере „Балкан Експрса, публика имати прилике да пре Нове године гледа и Нушићевог „Мистер Долара“, представу у чије се стварање својевремено умешала злогласна корона. У процесу стварања неке представе најлепши део је управо онај истраживачки, то јест трагање за ликом који ће играти главну ролу, каже наш саговорник:
– Мислим да сви глумци, без изузетка, воле тај радни процес. У том стварању није битно каква је улога, али кад се човек мало измакне из целе приче – остаје оно задовољство звано процеса рада. А ако је и леп успех и ако је дуговечнији, онда је и задовољство тим веће – поручује Марјановић.
Уз све набројано, требало би подсетити да скоро све представе Позоришта на Теразијама имају веома дуг век. Тако се пуне 34 године игра кабаре „Неки то воле вруће“. То је уједно најдуговечнијиа представа ове врсте код нас. Поред набројане, ту су и „Сузе су О.К.“, као и неизбежна „Добра стара времена“.
Марјановић увек плени шармом, осмехом и оптимизмом. А то је доказао и раније играјући комичне и жовијалне ликове и у Павићевим ТВ серијама туробних деведесетих. Ипак, поред „лаких нота“, ускоро ће га широка публика видети и у нешто сериознијем издању. У питању је пројекат „Љубав у тишини“, чије се емитовање ускоро очекује, а поред набројаног наш Раде ће тумачити и доктора у седмој сезони серије „Убице мог оца“.
Релативно млади сте почели да се бавите глумом, откуд порив баш за том врстом уметности?
– Крагујевчанин сам, а у том граду је постојало позориште „Јоаким Вујић“, које, наравно, постоји и данас. Пре тога је за мој живот био важан Дом омладине, који је у то време један имао врло активан омладински театар, тако да је то била моја прва љубав, која кад је кренула, више није могла да се заустави. Дакле, све је почело из једног дружења са мојим вршњацима, који су у то време били јако активни у том Позоришту младих. То је мотивисало мој младалачки полет, и онда је то вероватно и преузело све оно што је у мени, и даље ме оределило за ту професију.
А и Крагујевац је довољно инспиративна средина за младог глумца, пун глумачких бардова…
– Јесте. Крагујевац вуче то још од старих глумаца – преко Љубе Тадића, Мије Алексића, па после и ових мало млађих генерација, Горице Поповић, мене, Мирка Бабића и читава плејада глумаца који су били велика имена и у Србији, а и у Београду, тако да је доста плодна изгледа та Лепеница, та река које нема, која се само види кад поплави, али изгледа да је избацила баш доста глумаца на обалу.
Слушају ли вас млађе колеге, и уопште, како је радити с њима?
– Сасвим добро сарађујем с младима. Стицајем околности ја сâм, а и моја позоришна кућа, гаји и негује младе људе, јер једноставно мјузикл и јесте за младе. То је суштина и позорнице, јер млади људи су нешто што носи сваки театар, нарочито театар какав је Позориште на Теразијама, у којем доминирају разиграност, распеваност и све оно што чини један мјузикл.
Представа “Сузе су О.К.” и даље се игра на карту више?
– Мислим да смо играли више од 220 пута ту представу. У питању је други циклус овог комада који доживљава изванредан успех где год дођемо и са великим емоцијама људи га прате од почетка до краја, што је нама врло драго. Једноставно, то је дело које нуди овом данашњем животу једну поруку која је сасвим лепа, а то је да постоје још емоције, које смо почели мало да заборављамо и да их гурамо на страну. Овде, са ове представе људи ипак излазе некако ослобођени свега, пусти се понека суза и добије се на некој просветљености, што мислим да је у овим временима врло значајно.
Текст и фотографије Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању