У ПОВРАТНИЧКОМ СЕЛУ НА КОСМЕТУ
Радош донео радост

Највећа радост повратничког села Благача, поред Ђураковца, у општини Исток, осим повратка, јесте и то што је средином децембра прошле године овде рођена српска беба – прва после дуже од две деценије! Након више од двадесет година зачуо се дечји плач у селу које се изнова рађа на згаришту остављеном после доживљеног лета 1999. године, када су сви мештани напустили село под претњом албанских екстремиста а њихове куће и помоћни објекти били спаљени.

Малени Радош увеселио је ово село јер је прва српска беба рођена у Благачи после 21 годину. Усрећио је родитеље Сању (41) и Душка (43) Јанковића и баку Станку (63), али и Србе у двадесетак домова који су одлучили да се врате у новосаграђене куће, намењене српским повратницима.

– Радош нас је све подмладио – са широким осмехом говори мама Сања.

– У селу са нама је још десетак повратника и сви су, углавном, старији људи. Супруг и ја смо до Радошевог рођења били најмлађи у Благачи. Сад нам је он свима дао снагу и улио неку посебну веру и наду. Некако је сад све другачије и нама и целом селу. Време нам је другачије, испуњеније, а и све радимо са много више полета– каже срећна мајка.

– Живимо живот повратника и не размишљамо о нападима и пљачкама Албанаца којима су углавном изложени повратници у метохијским срединама. Недостаје нам сопствени превоз, јер немамо средстава да купимо аутомобил, а сада, због редовних прегледа код педијатра, сваке недеље са Радошем морамо да одлазимо у Kосовску Митровицу, удаљену шездесетак километара – каже  Сања Јанковић.

Срећни родитељи  углас причају да свом сину у Благачи желе да створе услове за живот. Kућу, која им је саграђена као и осталим повратницима, солидно су опремили, а размишљају да, када временске прилике дозволе, обрађују и део имања и купе неку домаћу животињу.

– Намера нам је да се овде поново скућимо, да наставимо да живимо животима који су нам „прекинути” пре скоро 22 године када смо морали да се иселимо – наставља Сања. – Нигде нам не може бити боље него у завичају, и у својој кући, која нам је са рођењем сина постала прави дом. Сад, у овој срећи, сетим се како сам са родитељима, братом и сестром морала да напустим огњиште и да бежим. Имала сам непуних двадесет година и тада ми се срушио читав свет.

 

Текст и фотографије Зоран Влашковић

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању