U POVRATNIČKOM SELU NA KOSMETU
Radoš doneo radost

Najveća radost povratničkog sela Blagača, pored Đurakovca, u opštini Istok, osim povratka, jeste i to što je sredinom decembra prošle godine ovde rođena srpska beba – prva posle duže od dve decenije! Nakon više od dvadeset godina začuo se dečji plač u selu koje se iznova rađa na zgarištu ostavljenom posle doživljenog leta 1999. godine, kada su svi meštani napustili selo pod pretnjom albanskih ekstremista a njihove kuće i pomoćni objekti bili spaljeni.

Maleni Radoš uveselio je ovo selo jer je prva srpska beba rođena u Blagači posle 21 godinu. Usrećio je roditelje Sanju (41) i Duška (43) Jankovića i baku Stanku (63), ali i Srbe u dvadesetak domova koji su odlučili da se vrate u novosagrađene kuće, namenjene srpskim povratnicima.

– Radoš nas je sve podmladio – sa širokim osmehom govori mama Sanja.

– U selu sa nama je još desetak povratnika i svi su, uglavnom, stariji ljudi. Suprug i ja smo do Radoševog rođenja bili najmlađi u Blagači. Sad nam je on svima dao snagu i ulio neku posebnu veru i nadu. Nekako je sad sve drugačije i nama i celom selu. Vreme nam je drugačije, ispunjenije, a i sve radimo sa mnogo više poleta– kaže srećna majka.

– Živimo život povratnika i ne razmišljamo o napadima i pljačkama Albanaca kojima su uglavnom izloženi povratnici u metohijskim sredinama. Nedostaje nam sopstveni prevoz, jer nemamo sredstava da kupimo automobil, a sada, zbog redovnih pregleda kod pedijatra, svake nedelje sa Radošem moramo da odlazimo u Kosovsku Mitrovicu, udaljenu šezdesetak kilometara – kaže  Sanja Janković.

Srećni roditelji  uglas pričaju da svom sinu u Blagači žele da stvore uslove za život. Kuću, koja im je sagrađena kao i ostalim povratnicima, solidno su opremili, a razmišljaju da, kada vremenske prilike dozvole, obrađuju i deo imanja i kupe neku domaću životinju.

– Namera nam je da se ovde ponovo skućimo, da nastavimo da živimo životima koji su nam „prekinuti” pre skoro 22 godine kada smo morali da se iselimo – nastavlja Sanja. – Nigde nam ne može biti bolje nego u zavičaju, i u svojoj kući, koja nam je sa rođenjem sina postala pravi dom. Sad, u ovoj sreći, setim se kako sam sa roditeljima, bratom i sestrom morala da napustim ognjište i da bežim. Imala sam nepunih dvadeset godina i tada mi se srušio čitav svet.

 

Tekst i fotografije Zoran Vlašković

Opširnije pročitajte u našem štampanom izdanju