Међу првима у Кикинди, још давних седамдесетих, носио је ципеле с дебелим ђоном и високом потпетицом, као што су носили чланови Бијелог дугмета и други рокери. Отуд надимак Штиле. Мада наш саговорник, Радован Миљуш, наводи и још једну теорију о пореклу свог надимка по којем је и најпознатији међу својим суграђанима:
– Као клинац у основној школи волео сам „штиклом”, односно ђоном да дајем голове, па су ме прозвали Штикла, а од тога Штиле, а истина је и да сам први у Кикинди носио ципеле с потпетицом, односно бруксерице.
Пошто смо се дотакли тог времена и рокера који су тада „палили и жарили“, популарни Штиле, данас активни пензионер, открио нам је како је изгледао његов “живот у чизмама с високом петом”, како би то рекао Дадо Топић.
– Иако сам по образовању машински техничар, а после сам и студрао, факултет сам мало запустио јер ме је естрада много више привлачила. А почело је сасвим случајно. Покретач је била љубав. Кад сам 1975. године био с друштвом на мору у Макарској, тамо сам упознао једну девојку која се звала Дијана. Била је из Панчева. Свидела ми се и обећао сам јој да ћу да јој напишем песму и да снимим грамофонску плочу. Додуше, и пре тога сам се бавио музиком и писао текстове за своју душу, али ова морска романса ме посебно инспирисала.
Речено – учињено! Штиле је 1980. године снимио сингл плочу за тадашњи „Југодиск“. То је уједно прва грамофонска плоча коју је неки Кикинђанин икада снимио. Биле су на том синглу две нумере са народњачким мелосом. Прва под именом симпатије Дијане, док је друга имала назив „Ноћима лутам драга”, и та је била и радијски хит. Штиле је био аутор музике и текста, док је аранжмане потписао тада чувени Драган Кнежевић, који је, примерице, писао аранжман и за легендарну песму Шабана Шаулића „Дођи да остаримо заједно”.
– На омоту плоче може се видети да сам носио звонцаре, али не оне од колена на доле, него од половине бутина, што је био рокерски имиџ, као и тамне наочаре, каже данас Штиле, додајући:
– Плочу су снимили најбољи ондашњи музичари, ја сам био вокални солиста и аутор. Али те године је умро Тито, а и у музици је после завладао Нови талас. Уз то, имао сам и неке неспоразуме са издавачем, тако да сам мало запоставио извођачку каријеру и кренуо у менаџерски посао.
– Кад сам почео са се бавим менаџерисањем, доводио сам у Кикинду велике звезде – Слађану Милошевић, групе „Денис и Денис“ и „Аске“, сећа се Штиле. – Оливер Мандић ми је, рецимо, био гост седам дана у кикиндском хотелу „Нарвик”. Правио је шоу по граду. Потом, долазио је и покојни Неша Лептир, доводио сам и Бору Чобру, Бајагу и многе друге. Најбољу сарадњу сам имао са Слађаном Милошевић. Ми смо били као брат и сестра. Такође, добар ми је друг и Борис Бизетић… Ми смо и генерација, а морам да признам, да ме је он и увео у тај естрадни свет.
Познато је и да је и Брена започела каријеру у Кикинди, а Штиле је сведок епохе.
Пише Немања Савић
Фотографије Драган Батинић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању