Дракула је ваш, а вампир је наш
Угледни румунски редитељ је своје ново дело само назвао по митском крвопији, али је то метафора за живот који нам сиса крв, снагу и памет на много начина: од шефа на послу преко медија до културних политика. Након светске премијере у Локарну, аутор дао је интервју нашем новинару, а остварење је сада пред гледаоцима Фестивала ауторског филма
Међу румунским редитељима издваја се по оригиналности и спремности на провокавију – у сваком кадру својих филмова, у свакој реченици коју изговара. Границе филмског израза поново је померио са најновијим филмом „Дракула“
Ово није класична хорор-прича о вампиру, нити стандардна адаптација романа Брема Стокера. Уместо тога, Жуде користи име и лик Дракуле као симбол, метафору и полигон за друштвену, културну и медијску критику. Филм је фрагментаран, сатиричан и концептуалан, замишљен као колаж различитих прича које се баве вампиризмом и његовим значењем у савременом свету.
Окосница филма је лик режисера који жели да сними комерцијално успешан филм о Дракули. Како идеје не пристижу, он се обраћа вештачкој интелигенцији да му сугерише различите могућности, што у филму резултира низом радикално различитих сцена и прича. Док редитељ седи за компјутером, публика на екрану гледа све могућности које вештачка интелигенција предлаже. Неки сегменти су гротескно порнографски, неки сатирични, док су други апсурдни. Кроз ову структуру, вампиризам постаје врло флексибилна метафора: он може представљати експлоатацију радника, комерцијализацију мита, тривијализацију културног наслеђа, али и огледало савременог друштва, капитализма и медијске манипулације.
У једној сцени, Дракула постаје део кабаретског кич програма за туристе. У другом сегменту, вампир је експлоататорски послодавац или симбол дигиталног капитализма. Неки кадрови користе снимке које је направила вештачка интелигенција. Иронија, гротеска, вулгарност и апсурд нису само важни елементи приче, већ средства којима редитељ изазива публику да преиспита како се митови рециклирају, злоупотребљавају и тривијализују. Од како је имао светску премијеру на фестивалу у Локарну, филм је добио највећим делом позитивне критике, а била је једна кратка и упечатљива која се памти: “креативни експеримент који или црпи живот из сваког ко га гледа, или га просто излуђује”.
Комунисти га забранили
Раду Жуде (48) је рођен у Букурешту где је и завршио студије режије. Од почетка редитељске каријере видело се да је расположен за експеримент и политичку некоректност, да је духовит и вредан: не сећамо се године да није имао бар један филм на светским фестивалима и сви су добијали награде, често и оне најважније, за најбољи филм и режију. Од „Најсрећније девојке на свету“ (2009), преко „Аферим“ (2015) и „Не занима ме ако у историји останемо упамћени као варвари“ (2018), до „Лоша срећа куца или луцкасти порнић“ (2021), „Не очекуј превише од краја света“ (2024) или „Континентал 25“ освајао је публику, и данас, више него иједан други румунски аутор може да понесе епитет култног и вољеног који има своје верне филмске следбенике у целом свету.
Након светске премијере „Дракуле“ у Локарну, која је уследила након фотографисања целе његове екипе а која је, можда, била и најбројнија на овом фестивалу – Раду Жуде је дао ексклузивни интервју за „Илустровану Политику“. Раду је тих неколико дана ходао по граду онако како смо и навикли да га видимо: мајица, фармерке, папуче, сандале… Причао је о Дракули, а као да је већ размишљао о следећим пословима. Интервју смо наставили са причом коју смо неформално већ били започели – о значењу мита о Дракули у његовој родној Румунији и томе како његови сународници гледају на тај живописни историјско-митски лик?
– Дракула је у време комунизма био персона нон грата у Румунији, некако незванично забрањен и игнорисан. Након револуције 1989. године, када су страни туристи почели да долазе у Румунију, говорили су нам да су дошли у „земљи Дракуле“ а да ми нисмо имали појма о чему они говоре. Постепено смо усвајали тај, заправо, западни мит о Дракули који је придодат нашем историјском јунаку Владу Цепешу око кога се створила та легенда о Дракули. Иако знам да ви Срби тврдите да је Дракула ваш.
Грешите, ми тврдимо и знамо да је вампир наш, а Дракула је ваш!
– Дакле, много је расправа између нас. У сваком случају, имамо мит о Дракули који су користили разни фашисти и националисти широм света, па и код нас током рата. После револуције и свргавања диктатуре и комунизма, нове власти, нарочито десничарске партије, често су га користиле у националистичке сврхе, без отвореног признавања фашизма. У последњих годину дана, једна екстремно десничарска партија је користила његов лик као икону у политичкој кампањи, јер је, наводно био суров, али кажњавао је само оне који су лењи, који краду, или слично. Људи говоре: „Данас нам је потребан један Дракула“.
Можда се користи и због исламске компоненте мита, јер је Влад Цепеш ратовао против Отоманског царства?
– Не мислим тако. Румунија нема велику имиграцију па ни ону из исламских земаља, па нетрпељивост према муслиманима није јака као у неким другим друштвима. Ратови са Османлијама сматрани су националним, а не верским. Може лик Дракуле да се користи и као икона хришћанства, али мање као антимуслиманска или исламофобична.
Због јоге у затвор
Само бих желео да се вратимо на Румуне и Дракулу – због чега су тачно комунисти протерали тај лик из свакодневице?
– Када сам био мали, мислим да сам тада чуо нешто о вампирима, о мртвима који оживе и пију крв људи, али не о Дракули. То смо сазнали тек после Револуције. У школама се учило о Владу Цепешу, али не и о Дракули. Зашто је био забрањен? Мислим да је разлог у три ствари. Прво, Румунија није желела да изгледа лоше споља. Друго, много ствари које нису биле материјалистичке биле су забрањене, људи су због јоге или медитације ишли у затвор. Треће, био је превише западњачки, комерцијалан, капиталистички, тај мит о Дракули. Све заједно је довело до тога да се Дракула држи ван домашаја. И данас за Румуне Влад Цепеш и Дракула нису исто, потпуно одвојене личности, само сам их ја спојио у овом филму.
Снимали сте филм ајфоном, као и претходни „Континентал 25“, али овде добијамо другачији утисак, за разлику од „Континентала“ овај делује хаотично и јефтино?
– Било ми је потребно да оба филма правим истовремено. „Дракула“ је помало „треши“, алтернативни, тема је распршена. Због баланса у животу и раду, било ми је важно да истовремено радим и на нечему више уобичајеном, нечему што чвршће стоји на земљи. Такође, коришћење аматерских алата је политички чин, јер професионална индустрија гура аматерске формате у страну, а ја не правим разлику. Има разних фондова у Европи и неки не желе да финансирају филмове који се снимају, по њима, аматерским камерама, већ само на осмомилиметарској траци, рецимо. И пошто нисмо имали довољно средстава радили смо са мобилним телефоном и на улици смо изгледали као студенти који ту нешто снимају. Пролазници који су у кадровима појма нису имали да ће завршити на великом светском фестивалу.
На конференцији за штампу сте споменули анегдоту како вам је Дракула био кец из рукава када сте имали састанке са финансијерима?
– Да, то је био штос. Било је то у Ротердаму, на филмском маркету, људи нису били заинтересовани за мој пројекат који сам тада спремао. Бар њих десетак ме је одбило. Онда ми је пало на памет да споменм како спремам и нешто о Дракули. Одједном су сви били заинтересовани. Тако сам одлучио да снимим овај филм. Прво сам имао наслов филма па онда садржај.
Вештачка интелигенција је Дракула
Филм се зове „Дракула“, али у њему има много других тема. Да ли је могао и другачије да се зове?
– Назвао сам га „Дракула“ иако није о Дракули, јер филм сам „усисава“ друге приче из наше стварности. Вештачка интелигенција на исти начин прави слике и текстове, сиса са Интернета све што тамо има, као што митски Дракула сиса људима крв. Зато кажем да је вештачка интелигенција као Дракула.
Мислите ли да ВИ заиста може да користи своје способности како би створила добар филм?
– Апсолутно. Мислим да је то алат као и сви остали, наравно. Не знам како ће се развијати и мењати, али чврсто верујем да било који алат може да се користи за прављење филма. Кинематографија је од самог почетка била у снажној вези са технолошким развојем, понекад и као опонент, што је на крају исто. Дакле, не бојим се ничега што је ново. У тим сценама где сам користио ВИ сарађивао сам са Влаиком Голчиаром, који је заправо композитор и џез музичар. Није стручњак за ВИ, али је страствен и почео је са аматерским видео записима. То ми се допало, контактирао сам га и почели смо да радимо заједно. Понекад смо добијали превише добре резултате па сам му говорио да треба да изгледа лошије. Тада би он наш захтев убацио у други програм и мало „уништио“ материјал. Најзанимљивије су ми биле неке кинеске ВИ платформе које уопште не слушају шта им се каже. Затражиш нешто, а оне дају нешто потпуно другачије. Понекад сам користио управо њих, јер ми је било занимљиво.
Колики је био утицај других адаптација „Дракуле“ на овај филм, од Кополе до новог „Носфератуа“?
– Није толико било утицаја тих вампирских филмова, који ми се ионако не свиђају. Неколико сам видео, али не све. Брзо ми досаде. Мислим да је утицај више повезан са авангардним филмовима, на пример филмском пародијом Флуксус покрета у Америци. Такође ме инспиришу стари аутори – пре Балзака, као што су Рабле и слични – који су имали слободу композиције, нарације и дигресије, што сам покушао да пренесем у филм. Ти утицаји су ми важнији од филмских.
Секс је породична ствар
Како сте дошли на идеју да слике из филма повежете са рекламама?
– Не сећам се тачно. У једном тренутку сам желео да користим више ТикТок или Инстаграм културу – када људи, ако су заузети или желе све одједном да раде, имају пола екрана са видео-игром, а другу половину са нечим другим. Људи праве лажне рекламе, лажне музичке спотове или сличне ствари. Ту културу сам желео да укључим. И заиста, имао сам више оваквих ситница, али због недостатка времена и буџета, морао сам да их избацим, што сада жалим.
У филму имате много секса и „летећих пениса“, па чак и жетву мушких полних органа. Да ли је секс одувек био део филма или се повећавао током рада?
– Нисам то ја желео већ сам морао. Стално ме оптужују да не правим довољно комерцијалне филмове. Онда сам рекао, у реду, добићете један по вашој мери. Направио сам малу анкету међу публиком шта је за њих комерцијални филм, и одговорили су: акција, јефтин хумор, секс, вампири, натприродно. Зато сам дао све од себе да понудим најкомерцијалније што могу – зато има много „летећих пениса“. А жетва пениса о којој говорите такође није моја, то је популарна румунска прича коју је написао Јон Кранге, велики писац из 19 века. Када је написана била је алтернатива и није објављена све до средине прошлог века. То је збирка „Прича о причама“ а у њој је и та „Прича о к..цу“. Баш у том жаргону. Занимљиво је што је Кранге истовремено и чувени писац за децу чија се једна књига налази у школској литератури. Тако да та перверзија није моја, већ Крангеова.
Да ли је постојала нека врста притиска, пошто сте говорили о комерцијалној страни филма? Комерцијални филмови обично треба да буду конвенционални, породични. Да ли је било притиска да филм буде питомији, приступачнији?
– Урадио сам то. Мислим да је филм приступачан. Размишљао сам више о некој свакодневној, породичној динамици, о конвенционалном приповедању. Није било притиска да то радим, али сматрам филм веома породично прихватљивим. Можда грешим. Често сматрају да „породично“ значи академски – без секса, без насиља. Али, породични живот укључује и секс, па мислим да је филм пријатељски према стварном породичном животу. Још немамо категоризацију филма, надам се да неће бити забрањен за млађе од осамнаест година.
Ваш син је у филму. Како он разуме све то?
Разуме сасвим добро. Био је са мном и са његовом мајком у Трансилванији. Рекао сам му у једном тренутку да немамо новца за дете које би глумило тај лик и питао га да ли би он желео. Одмах је прихватио.
Следи Франкенштајн
Чуо сам да размишљате о снимању приче о Франкенштајну?
– Још смо у фази писања. То је пројекат за америчког глумца Себастијана Стена, који има румунско порекло. Нисам имао идеју да му нешто понудим, он је мене питао да радимо нешто заједно. Рекао сам му: „Себастијане, хајде да пробамо да направимо Франкенштајна у Румунији“. Можемо га назвати „Франкенштајн у земљи Дракуле“. Смешно је и то што ће Стен играти Дракулу у наредном филму америчке редитељке Клои Жао. Али, снимање се неће скоро десити – имам три друга филма на којима радим, па вероватно тек за две године.
Да ли увек радите на више пројеката одједном?
– То је лекција Рајнера Вернера Фасбиндера, мог филмског хероја. Лакше ми је да радим на више пројеката него на једном. Налазите идеје у једном пројекту које се прелију у други, тестирате нешто овде па пренесете тамо… Наравно, веома је заморно, али истовремено и лакше.
Сећате ли се зашто сте желели да постанете редитељ?
– То је дуга прича. Није била једна одлука. Био је то дуг процес који је почео тиме што сам као петнаестогодишњак открио биоскоп и филмове, па помислио да променим факултет. Прва три пута ме нису примили на филмске студије. Онда сам почео да радим у филмским студијима, углавном на страним продукцијама – као асистент на аудицијама, помоћник редитеља, асистент продукције… Затим сам почео да режирам сапунице, телешопинг, рекламе, ТВ емисије. Онда сам завршио факултет.
Никада нисте изгубили самопоуздање после толиких одбијања?
– Никада нисам ни имао самопоуздање. Али, и без њега може да се ради.
Да ли вам некад досади снимање филмова?
– Да, често се уморим, изгубим интересовање на неко време. Али чим почнем поново да радим, ентузијазам се врати.
Да ли је зато настало ваше интересовање за ТикТок и друштвене мреже – потреба за нечим новим што вас изазива?
– Нисам о томе размишљао тако, али можда и јесте. Да видим нешто свеже. Али није то питање „судбине филма“. Радим свој посао. А данас, у свету пуном геноцида у Гази, инвазије на Украјину, грађанских ратова, бомбардовања, проблема… шта је уопште смисао било чега? Понекад га не налазим. Зато је крај филма „Дракула“ такав: повратак из мита у свакодневицу, у реалност дискриминације, проблема на послу, са новцем, у породици, са емоцијама…
Имате ли нешто што вас заокупља у Румунији осим филма?
– Филм је велики део мог живота, можда више него раније. Али имам и породични живот, децу. То ми је хоби. Немам других хобија. Читам, али све мање.
Пише Срђан Јокановић