РАХЕЛА ФЕРАРИ ЈЕ ИМАЛА ДЕЦУ
Син и унук демантују тврдње таблоида
У пачијој школи српског новинарства многи већ годинама преписују податак да легендарна југословенска и српска глумица није имала децу, а она заправо има два сина, унуке и праунуке. Двојица су дошла у нашу редакцију да разговарају о успоменама на своју мајку и баку и о времну проведеном са јунакињом култних домаћих филмова и серија
Одједном, без разлога и повода, неколико домаћих таблиода је овог лета и јесени почело да преписује један од другог причу о Рахели Ферари, легендарној југословенској и српској глумици. Нити је нека јубиларна годишњица њеног рођења (1911), нити смрти (1994) нити чувене улоге коју је остварила, нема ни циклуса филмова, ни поштанске марке (објављена је пре готово две деценије), али има једна монографија (Радован Сремац, „Рахела“) која се тада појавила. Да су одатле преузели неки део текста било би разумљиво, али булеварска штампа је кренула другим путем.
Не би чак било необично ни што сви преписују један исти текст, са потпуно истим цитатима и реченицама, што је у свету таблоида ваљда нормално, већ и што то чине тако уверљиво а – погрешно. У сваком од тих текстова се, поред живописних детаља (сумњиве тачности) из Рахелиног живота наводи да није имала децу. И не тек тако, већ са такође живописним детаљима у стилу „једино је у животу желела да постане мајка, а није могла“ или „судбина је хтела да се она и њен супруг не остваре у најважнијој улози родитеља о чему су још од венчања маштали“… и све тако.
Тим поводом у нашу редакцију су дошла два господина, један старији и један млађи. Отац и син, Дарко и Игор Стојковић. У овом случају – син и унук Рахеле Ферари. Много их је погодило писање таблоида. Унук се и нашалио и каже да је питао оца: „Шта је ово, тата, па целог живота си ми говорио да сам унук Рахеле Ферари!?“.
Наравно да је Игор, као и остали унуци, то знао јер су сваког лета долазили код баке на школски распуст, некад и зими. Долазили су из Француске где је Дарко отишао да ради још шездесетих година прошлог века. Тамо је створио породицу, добио троје деце, а најмлађи син Игор је највише везан за Србију. Пре четири године се за стално доселио са супругом (Францускињом) и два сина која овде иду у школу. Српски језик говори солидно, уз мало муке, док његов отац Дарко више муку мучи са стварима које је заборавио или пропустио да сазна боравећи у туђини, далеко од овдашњих прилика и неприлика. На крају, осим сина Игора, он у Србији више нема никога и само због њега сада често долази овде.
Пустићемо га да нам исприча своју причу, причу једног од двојице синова Рахеле Ферари (други син Саша и његова супруга преминули су пре пет година у Београду) у којој говори оно што зна и чега се сећа и у чему му, колико уме, помаже Игор.
– Пре двадесет година сам отишао у пензију и тада смо се преселили на један ранч стотинак километара од Париза. Имамо природу, свеж ваздух, базен, и уживамо. Пошто је мајка умрла, у Србију сам ретко долазио све док се Игор није преселио у Београд и отворио ресторан. У међувремену смо летње одморе, пуних двадесет година, жена и ја, понекад са децом, проводили на Сејшелским острвима. Желели смо да уживамо док можемо. И било нам је лепо.
Мама се родила се као Ружа Бела Фрајнден. Бела је било име њеног оца. Када се удала за тату променила је име у Марија и узела татино презиме Стојковић. Вероватно да би Гестапоу заварала траг и сачувала живу главу. пошто је она била Јеврејка. Није волела да прича о ратним годинама. Има ствари које сам знао, али сам заборавио, неких се не сећам. Не знам по коме је узела уметничко име Рахела Ферари али верујем по некоме ко јој је био драг, и то је учинила тек пошто је мој отац умро.
Ја сам рођен у збегу 1944. године, негде код Свилајнца где се мама скривала од Гестапоа, а регистрован сам као да сам рођен у Београду. Рођен сам као недоношче, не знам ни како сам у животу остао. Брат је рођен две године касније, после рата, и за њега је већ било лакше. Наш отац је Аца Стојковић, познати предратни позоришни глумац, док је после рата доста играо на филму и телевизији. Не знам тачно када су се мама и тата упознали, мислим годину дана пред рат, у Београду, где су обоје дошли да играју у Уметничком позоришту. Отац је био четири године млађи од мајке. Најраније чега се сећам је путовање за Атину возом 1950. када је ишла да види своју родбину која је преостала после рата. Најближи су јој настрадали у Аушвицу, отац, мајка, један брат и једна сестра. Преостала је била њена сетра, моја тетка, која је наставила да живи у Новом Саду. Трећа сестра и један брат су отишли за Израел после рата. Данас више немам родбину, нове генерације су се растуриле по свету. Сећам се да је тај брат моје мајке, Емил се звао, живео у неком градићу поред Хаифе, а сестра поред Јерусалима. Били смо у контакту с времена на време, али сви ми старимо и нестајемо…
Мајка је наше одрастање углавном сама изнела на својим леђима. Отац је волео свој посао и много је био одсутан од куће, проводећи дане на снимањима и у кафани код „Политике“ и мало даље у „Српској кафани“. Мама није била таква. Бринула се о нама и истовремено била професионалац у послу. Сећам се од десет до два имала је пробе, после би дошла да нас види, скува ручак, а увече на представу и сваки дан тако. А брат и ја смо практично сами били код куће. Тако је било, живот је такав. Нисам оцу ништа замерао, али на жалост имао је проблем са гуштерачом и то га је однело 1972. у 56. години. Свако изабере своју судбину.
Осим школе, брат и ја смо волели да свирамо на гитари, имали смо и наш мали оркестар. Понекад сам ишао са мајком у позориште. Неки пут смо ишли заједно брат и ја, а понекад сам улазио отпозади и пролазио кроз шминкерницу и гардеробу где су маму мазали, фризирали, облачили у костим, док сам ја чекао. Тај мирис шминкернице никада нећу заборавити, нека специјална арома, не бих могао да је упоредим са било чим. Комбинација свих тих помада које су користили, претпостављам.
Мама се ретко шминкала ван посла, као свака жена тог времена. Али, много је пушила, све док је једном нису хитно одвели у болницу и испрали јој стомак. Од тада више није пушила. Волела је да кува супу са кнедлама коју сам ја мрзео. Нисам могао да је поднесем, као ни спанаћ који је баш волела да кува. Мама ми је говорила да је мој прадеда био Миленко Стојковић. Када су Турци бежали дохватио је на Ади Хуји неке њихове официре, субаше или како су се звали, и побио их. Захваљујући томе увек сам имао добру оцену из историје.
Завршио сам Пету београдску гимназију, много сам је волео. После сам ишао на Електротехнички факултет где сам остао три године. Нисам могао да издржим више. Онда сам отишао у Париз где сам завршио Технолошки факултет. Оженио сам се, ћерку Марију добио сам 1968, Александра 1970. а Игора 1976. године. Требало је да се ради, живи и брине о деци и више нисам могао да идем даље са студирањем. Радио сам на телефонским централама, као Никола Тесла. Мој посао је био да спојим државне централе са предузећима и спроведем телефонске линије у њима. То сам за друга предузећа радио до 1985. године, а онда направио своју фирму и у пензију отишао 2005.
Моја супруга Љиљана је студирала и дипломирала на Сорбони са звањем професора француског. Упознали смо се у Београду. Прво смо ишли у Белгију где нам се није допало, а онда за Париз. Од 1966. смо у Паризу. Зависно од посла који смо радили, селили смо лево-десно а од 2000. године смо на том ранчу.
Мами је било тешко кад смо отишли у Париз. Најтеже јој је било када се после одмора код ње враћамо у Француску. Њен је сан био да нашу децу оставимо код ње, али нисмо то могли. Сваке године једном или двапут смо долазили, углавном возом или авионом када смо имали да платимо карте.
Били смо на очевој сахрани, а на мамину нисмо стигли, касно су нам јавили и нисмо стигли да ухватимо авион. То је било време рата и санкција, летови за Београд су били укинути и једноставно нисмо могли да дођемо на време. Не знам зашто су је тако брзо покопали, град је ваљда тако хтео, јер су је сахранили у Алеју великана. После осам дана смо стигли, али могли су да је сачувају негде док не стигнемо. Не верујем да је била болесна, умрла је од старости. Чуо сам се можда месец, два пре него што је умрла и није ми се жалила да је нешто боли, осим чукљева на ногама на које се годинама жалила. Посебно су је болели када су јој у позоришту навлачили неке тесне ципеле и због њих се некад тешко кретала. Била је и код нас у Паризу да реши тај проблем и неко време јој је било добро после тога. Волела је Париз и она је пре мене стигла у тај град, са представом „Јегор Буличов“.
Моја ћерка Мари сада је професорка француског у граду Папињону, син Александар је завршио студије права и ради такође на југу Француске, у Монпељеу. Воли море и не може без њега. Игор је такође завршио права, неко време је радио у Швајцарској у области телекомуникација а сада има ресторане у Београду и Паризу. Игор има тринаестогодишње близанце Мила и Луку, а Александар сина Драгана. Игорова деца боље причају српски од оца, а већ су за главу виша од деде. Још док су живели у Паризу, Игор их је уписао у српски вртић како би научили наш језик јер Игор га је слабо говорио, а његова жена је Францускиња. Имали су и дадиљу из Србије.
Од маме сам наследио неке слике, можда неки ћилим више се не сећам, готово све је остало у Београду. Право да вам кажем господине, када се иде у иностранство, увек се мисли да је то на кратко, пар година. Али, живот је такав да се наставља тамо где је стао и враћања нема.
Волео сам њен паприкаш
Игор Стојковић о баки Рахели:
Била је потпуно „луда“, обожавали смо је и причали са њом, а да ми нисмо знали српски, а она француски. Стално нас је водила на сладолед и никад нисам умео да објасним који хоћу. Увек ми узме малагу коју мрзим, а ја хоћу јагоду. Тек када сам имао седам година питао сам како се каже јагода на српском. Е тада је све било како треба. Њене филмове нисам гледао јер нисам знао језик и тешко је у то време било гледати их. Ипак је то време пре Интернета и дискова где данас можеш скоро све да нађеш. Једном сам био да је видим у позоришту, али се не сећам ничега осим људи на сцени, неки бордел је био сценографија, сећам се да је неколико сати пре представе причала свој текст, сама са собом. Имао сам шест, седам година, нисам разумео да се преслишава за улогу и мислио сам да је баба ћакнута. Била је супер баба. Волео сам њен паприкаш, по цео дан сам га јео. Кад смо долазили код Рахеле као деца учили смо да волимо Србију. Када сам први пут после рата дошао овде, осетио сам се као код куће. И моја деца такође, неће да се врате у Француску.
Омиљена незгодна госпођа
Од 1930. до 1940. Рахела Ферари је радила је у Српском народном позоришту у Новом Саду, а од 1940. до 1941. у Уметничком позоришту у Београду. У Српском народном позоришту (СНП) у Новом Саду Рахела је почела је да статира у сезони 1930-31, а члан позоришта постаје годину дана касније. У време када се СНП звало Позориште Дунавске бановине, у улози др Клотилде Вимерн у Фодоровој „Матури“ гледао ју је десетогодишњак Јован Ћирилов, не сањајући да ће много година касније, 1985, у Југословенском драмском позоришту постати њен управник. Делујући често из другог плана, у мањим улогама, Фераријева је својом креацијом незгодних госпођа избијала у први ред, пише у књизи „Народно позориште Дунавске бановине“ др З. Т. Јовановић. Једногодишње усавршавање у Будимпешти убрзало је њен уметнички раст који је дошао до пуног изражаја у Уметничком позоришту у Београду где је 1940. ангажована са супругом Александром Стојковићем. За време Другог светског рата није играла. Од 1945. до 1947. је поново наступала у Новом Саду. Од оснивања Југословенског драмског 1947. била је првакиња тог позоришта. У ЈДП је остварила много врсних извођења – од Пашкове у „Рибарским свађама“, Сарке у „Ожалошћеној породици“, до Аксиње у „Јегору Буличову“.
Иако је глумила још у „Скупљачима перја“ (1967), Рахела Ферари је филмску славу досегла тек у позном добу низом упечатљивих улога, и то првенствено у филмовима „Национална класа“, „Давитељ против давитеља“, „Хајде да се волимо 3“, „Тесна кожа“ и „Танго аргентино“, и у серијалима „Камионџије“, „Грађани села Луга“, „Бабино унуче“, „Грлом у јагоде“, „Сиви дом“, „Балкан експрес 2“ и „Метла без дршке“.
Добила је значајне награде, Октобарску, Седмојулску и Добричин прстен, поред осталих. У серији „Велики српски глумци“ Поште Србије су 2007. издале марку с њеним ликом, у Израелу је уврштена у светски алманах „Ко је ко у свету Јевреја“, а једна улица у Падинској скели носи њено име.
Пише Срђан Јокановић