Непотребно је рећи да ни Аријела ни Рајан никада нису учили школе за режију и писање, па су, ипак, написали и режирали филм у коме она игра и главну улогу, а он је обавио монтажу приде. Како су то радили? Тако што су гледали омиљене филмове, тражили на Интернету њихове сценарије, до којих су могли да дођу, упоређивали и учили како то раде мајстори свог заната. Већ деценијама живе заједно, немају децу и одлучили су да ће њихови филмови да им буду деца. Прво је рођено, зове се „Посматрач“ и баш је лепо и напредно. Кренуло је у елитну школу звану Кански филмски фестивал.
Једно од највољенијих остварења из програма Петнаест дана аутора припада жанру психолошког трилера чија се радња дешава у Њу Џерсију у коме Рајан и Аријела живе. Јунакиња је Френки, млада мајка која болује од ретке дегенеративне болести мозга – дисхронометрије. Не може да схавти појам времена због чега је за њу готово немогуће да добије посао. Ипак, извесна тајанствена жена јој једног дана нуди сумњив посао који Френки прихвата, несвесна опасних последица…
Идеју за филм добили су у време пандемије корона вируса када су много времена проводили у изолацији гледајући драге филмове, а неки од њих постали су им инспирација за сценарио који су почели да пишу, од „Трећег човека“ са Орсоном Велсом, „Прислушкивања“ Френсиса Форда Кополе, „Вртоглавице“ Алфреда Хичкока до новијег „Изгарања“ Ле Ченг Донга. А важан покретач у настајању сценарија за „Посматрача“ била је и књига Оливера Сакса „Човек који је побркао жену са шеширом“.
Тата је био сумњичав
Иза тог филма стоје само Рајан и Аријела. Нису имали ниакве друге продуценте осим себе, ни са доласком у Кан још нису имали дистибутере, рекламне агенте, продавце, купце… никога ко би им помогао да погурају овај необични хичкоковски трилер. Ипак, привукао је пажњу оних који су га видели. Дали су изненађујуће много интервјуа за почетнике у овом послу. Појединачно сам разговарао са Аријелом и Рајаном откривши један чаробни, мада тежак и непредвидив свет, у коме су се двоје људи срели, упознали, заволели, мукотрпно радили и остварили свој сан.
Ово је за Рајана било први пут да путује у Европу, први пут је на неком фестивалу и први пут има филм. Кан, црвени тепих, премијера… од узбуђења није могао да престане да говори.
– Малопре су ме питали колики је био буџет за филм и рекао сам им: “Хајде да то овако поставимо: док смо ми овде, управо су нам искључили струју код куће јер нисмо имали новца да платимо рачун“. Не знам како смо успели ни овде да стигнемо. Све смо уложили у овај филм и пут у Кан. Толико смо се истрошили да је ово на мени прва нова кошуља коју сам икада купио, а чак је и она била прескупа за мене. Једва смо успели да дођемо овде. Када сам оцу рекао да идем у Кан питао ме је је да ли је то нештро добро за мене? Ја му кажем да је то невероватна прилика, а он ме пита: “Да ли ти плаћају пут, смештај, трошкове…“? Ја му признам да све сам плаћам, а он ће мени: “То ми звучи као нека превара“!
Има логике у татиним речима, признајем Рајану!
– Али, ово је место где смо Аријела и ја желели да будемо од када се бавимо филмом и све ми је невероватно, чак и овај разговор са вама. Ово је чудесно, није флоскула реченица „кад се снови остваре“. Могуће је.
Дечак из радничке породице морао је рано да почне да ради. Имао је 14 година, колико се сећа, када је почео да помаже оцу електричару који је са једним колегом покренуо ту занатску радионицу. То је радио када није похађао школу, током празника, викенда и распуста. Родитељи су волели да им син настави школовање, али рачуни су морали да се плаћају.
– Било је мало депресивно, али мајка и ја смо волели да из те ситуације бежимо у снове гледајући филмове – каже Рајан. – Имала је омиљене глумце, од Ричарда Гира до Ал Паћина и Роберта де Нира и гледала је све њихове филмове, па и ја са њом. Ја сам поједине сцене упијао и памтио реплике. Мајка је мислила да бих волео да будем глумац, али то није био случај. Хтео сам да знам зашто ти ликови говоре оно што говоре, одакле то долази. Мајка ми је објаснила да је све то од сценаристе и редитеља. „Онда желим да будем редитељ“, одговорио сам јој и од тада је режија мој сан.
Није случајно Рајан са мајком провео толико времена пред малим екраном. Она је због једне несреће дуго била везана за кревет.
– Пала је са дванаест метара висине и дочекала се на ноге. Кости су јој изашле из тела и доктори су јој рекли да никада више неће моћи да хода. Данас хода. Покушао сам да је доведем у Кан, али овде није живот баш прилагођен особама са инвалидитетом и нисмо могли да приуштимо пут за њу са свом потребном логистиком. Три године је била везана за кревет. Филмови су били њен начин да остане у контакту са светом. Међутим, једног дана сам јој рекао да ће умрети у том кревету уколико не почне да се бори и да не сме да прихвати лекарско „не“ као одговор. То је исти принцип који сада Аријела и ја доносимо у филм. Немамо појма шта ће се следеће десити, али знамо да морамо да снимимо још један филм. Не знам како. Не знам ко ће га финансирати, али некако ћемо успети.
Шок на мердевинама
Аријела и Рајан већ имају идеју за трилогију која ће се бавити сличном темом воајеризма, али ће ликови и догађаји бити другачији, неће бити наставци „Посматрача“. И дешаваће се, наравно, у њиховом Њу Џерсију
– Њу Џерси је као лик у филму. Тамо сам одрастао и никада нисам желео да га напустим, за разлику од многих Американаца који иду за послом и живе и умиру тамо где раде, а не где су рођени. Другачије је него код вас у Европи. Сви сањају да оду из Њу Џерсија, бар у оближњи Њујорк. Истовремено га и воле. Тај однос љубави и мржње није здрав. Као да је нека Чеховљева мука у нама. Ја сам мало путовао туристички по САД, био сам недељу дана у Калифорнији обилазећи пријатеље. Видео сам и Холивуд и није ми се допао. Можда има неких занимљивих и лепих места у Америци, али још нисам имао могућност да их приуштим себи.
Наравно, зато што су Аријела и он све што су имали давали за хонораре сарадницима. Минималне хонораре, али ипак су сви били плаћени.
– Наш принцип је био да свима обезбедимо одличну храну и пуно алкохола – смеје се Рајан. – Тако смо их одржавали срећнима. Што се тиче глумаца, имали смо среће. Аријела је цео живот ишла на часове глуме. Радили смо нешто слично као Копола када је снимао „Кума“ и узимао глумце из круга школских пријатеља Ал Паћина. Снимали смо у кућама или двориштима мојих муштерија код којих сам радио као електричар. Сви су нам излазили у сусрет. За неке улоге смо правили аудиције, а једну сцену, код доктора у ординацији, игра и моја мајка. Морао сам да је на било који начин учиним делом мог филмског сна.
Рајанов отац није део тог сна.
– Није га брига за славне личности, што ми се свиђа. Волим што је потпуно одвојен од тога, то ме држи приземним. И то у великој мери. Видим људе како сликају славне и мислим се шта ће им то у животу? Ј…ш те звезде, живот је прекратак да би се њима бавио, а на крају и они раде свој посао као и ми наш. Гламур ми није важан колико очево питање „долазиш ли сутра на посао?“.
У камиону са дизалицом и мердевинама био је Рајан, на десетак метара висине, када му је зазвонио телефон. Позив из Париза, од Жилијена, селектора програма Петнаест дана аутора. У том тренутку су позиви почели да сустижу један други.
– Људи су стално звали у моје радно време, док сам био на мердевинама и повезивао жице. Говорили су ми да седнем како би могли да разговарају са мном, а ја сам им рекао да могу да седим само ако ће они да ми плаћају рачуне.
Нада постоји
Уласком у кански програм, Рајан и Аријела су ушли у један нови свет који нису познавали, свет шоу-бизниса. Одједном су се сви нудили да их заступају или на неки начин раде са њима.
– Главна ствар за нас је да бирамо добре људе с којима можемо да разговарамо, с којима можемо да попијемо пиво, оне који брину о филму на исти начин као ми – објашњава редитељ. – Са онима који су нам у разговору деловали као да ће филм само бацити на неки стриминг сервис, нисмо желели да сарађујемо. Рекли смо да желимо да публика филм прво види у биоскопу и да око свих одлука Аријела и ја морамо да имамо завршну реч. Тако је било и на снимању и у монтажи. Можда гледаоци могу да се питају и да им нешто не буде јасно, али нама као ауторима све мора да буде јасно, и на екрану и ван њега.
Можда баш зато што су се толико мучили да дођу до свог филмског прворођенчета, Рајан и његова девојка су сумњичави према онима који воле брзу зараду без много труда. Он отворено каже да му се не свиђа оно што ради „Нетфликс“ иако највећи број његових колега чезне да добије позив из ове велике филмске и телевизијске куће.
– Осећам одговорност да изнесем став о томе шта америчке корпорације, технолошки гиганти који воде филмске студије, поручују Американцима и људима широм света – додаје Слоан. – Они људима диктирају шта треба да гледају и како да то чине. Нико нема право да то ради. Да је Холивуд био од почетка укључен у нашу идеју о „Посматрачу“, они би од те приче направили мини-серију, бацили је на неку платформу и тамо би нестала већ првог дана. Само желе да уложе што мање новца и да што пре виде профит. Још је Сидни Ламет осамдесетих говорио како телевизија убија разноликост код људи и све више хомогенизује публику. Нове платформе и стриминг су још више погоршали ствар. Створио се превелики јаз измђу телевизије и биоскопа и надам се да ће поново доћи време у коме ће биоскоп бити краљ покретних слика. За сада, у њему се више одигравају догађаји, спектакли, а мање гледају филмови. Гледаоце навикавају да је биоскоп баш то, место за уживање у високој технологији, а не доброј причи.
Редитељ „Посматрача“ је свестан да независна филмска продукција мора најпре публици да понуди те добре приче, а онда да им некако дошапне да оне постоје, да могу да их виде. У Њујорку се већ дешава, каже, повратак правих филмских прича у биоскопе, али велики студији још не разумеју да се и на њима може зарадити.
– Чак се много гледају и стари филмови на редовном репертоару. За нову публику су они нови и то је чаролија ове уметности – каже наш саговорник који сматра да вештачка интелигенција никада неће моћи да замени човека у причању прича. – У људском искуству постоје нијансе које машине никада неће моћи да разумеју. Код Чехова постоји жеља за бекством, сан о неком бољем месту за живот. Можда то боље место и не постоји, али компјутер то не може да разуме. Никада неће разумети. И зато нада постоји.
Чехов је наш
Већ други пут Рајан спомиње Чехова – изгледа да му је руски класик важан? „Он је један од наших највећих писаца, инспиративан је и са његовим темама се повезујем на дубоком нивоу“, одговара ми. Нисам желео да кварим оно „наш писац“ кад се већ амерички редитељи и руски писци тако добро слажу. Иде у добром правцу, помислих.
Можда Рајан Слоан који, поред Чехова, воли рокера Бруса Спрингстина и ирску поп групу „Ју Ту“, није типични бели Американац. Можда је другачију емоцију у њему препознао и селектор Жилијен из Кана када је проичитао емотивно редитељево писмо послато уз филм на конкурс за фестивал. Замолио га је да дају филму шансу бар првих пет минута гледања и да ће после тога сигурно пожелети да га виде до краја. Два дана касније стигао му је потврдан одговор.
– То је први фестивал на који смо се пријавили и који нас је одмах позвао. После тога су нам се јавили многи фестивали, што је било занимљиво, јер мислим да нико други не би био заинтересован да Кан није рекао да је „Посматрач“ добар филм. Често критикујем Америку, иако је волим, али Америка нажалост мора да чује од Европљана шта је добро. Увек каснимо на „журку“ коју су Европљани открили. И даље каснимо у многим стварима, политички и уметнички. У нашим студијима нема оригиналности. Наши критичари морају да чују од Европе шта је вредно. Захвалан сам вам свима на оваквом интересовању.
Пристиже нам и Аријела да одмени Рајана у разговору. Док не седне и не наручи кафу питамо шармантног електричара како је упознао своју животну партнерку?
– Ишли смо у различите средње школе, али смо имали заједничке пријатеље. Једног дана сам отишао да гледам неку представу у позоришту где је она радила за благајном, на продаји карата. Тада смо се званично упознали. Мислио сам да је преслатка, али и да је превише млада. Ја сам имао око 17, или 18 година, а она две, три мање. Тада су ме нервирали момци који имају млађе девојке зато што су они из старијих разреда заводили све девојке из наше генерације. Рекао сам себи да никада нећу бити такав тип. Рекла ми је шта осећа према мени, али сам јој објаснио свој став. Знао сам да повремено и глуми, док сам ја желео да режирам. Остали смо пријатељи и увек у контакту преко заједничких пријатеља. И моје девојке и њени младићи су увек били из истог круга заједничких познаника. Увек ми је била драга. Видећете да је она једно од најнежнијих, најљубазнијих људских бића. Пре десетак година смо се поново зближили на једном рођендану и од тада смо заједно. Верени смо. Због филма и Кана смо одложили венчање.
Грамзиви синдикати
Рајан се пита колике су шансе једној особи на овом свету да нађе партнера с којим се апсолутно у свему слаже, са којим дели апсолутно иста интересовања?
– Не постоји филм око којег се не слажемо. То је невероватно. Све што гледамо нас обоје узбуђује на исти начин. Као када сам с мајком некада гледао и проживљавао филмове. Сада имам прилику да то поново радим са Аријелом, да јој покажем омиљене филмове и да их искусим поново, први пут кроз њене очи. То је највећи дар на свету.
Обоје обожавају филм „Изгарање“ јужнокорејског аутора Ли Ченг Донга који им је био и једна од инспирација за њиховог „Посматрача“. Додуше, Рајан предност даје старим филмовима, провереним ствараоцима из прошлости и за то има добар разлог:
– Више ме фасцинира како су нешто успели да ураде тада, него оно што данас раде компјутери. Данас је све превише опуштено, аутори су постали лењивци који се мало труде. Има пуно лење кинематографије. Некада су чак и данашњи љубитељи компјутера као што су Копола, Спилберг, Кроненберг морали доста да се помуче и створе упечатљиву слику, кадар, визуелни ефекат и то је била магија. Данас се редитељи играју компјутерским програмима и вештачком интелигенцијом и то их узбуђује. Мени је драго што су они срећни због тога, али то што раде није добро. Волео бих да сарађујем са младим шминкерима, костимографима, сценографима, уметницима који своју магију и даље стварају сопственим рукама.
На крају разговора нисам могао, а да не приметим да мој саговорник има баш јасне и чврсте ставове о томе како жели да изгледају његови филмови па и цела каријера, али и да то није добитна комбинација онога ко је шворц и мора да тражи новац да би остварио своје снове!
– Истина је да је у Америци постао стандард да продуцентске куће одузимају завршну реч на филму његовом аутору. Али, ако мени не желе да дозволе да моја буде последња о томе како треба да изгледа мој филм, онда нећу радити у Америци. Тога се, искрено, прибојавам, јер сам планирао, као што сам вам рекао, да и следећи филм снимам у Њу Џерсију. Још већи страх су ми синдикати разних филмских струка. Волим их и поштујем, али много отежавају процес рада. Њима није на првом месту дело већ сопствени утицај у филмском свету. Превише новца узимају од буџета за филм. То не могу да разумем. Навикао сам да радим са мало људи које знам и којима верујем. Чак и у татиној електричарској фирми радимо само отац, ја и један његов пријатељ Анхел, човек из Салвадора. Напорно је, али ефикасно. Тако и на филму, волим да знам име свакога са ким радим, да можемо сви да одемо заједно на вечеру, да сви будемо на исти начин повезани са оним што радимо. Не желим да имам неког непознатог лика на сету и да се питам: Ко је овај тип, хоће ли да ми упропасти филм?
Било је излишно питање да ли је Рајан члан неког синдиката, удружења…?
– Ја већ десет година немам здравствено осигурање. Све те реформе здравственог система САД које су председници покретали „Обамакер“, „Бајденкер“ и сличне су глупост. Када су први пут најавили тај програм, наравно да сам се пријавио. Са тим папиром сам отишао код лекара и када ми је после неког времена стигао рачун од неколико хиљада долара схватио сам да је све превара. Нисам имао да платим тај новац и мој дуг су пребацили агенцији за наплату дуговања из које ме и данас зову, некад и два пута дневно. Наравно да нећу платити јер немам новца за то, нека траже од Обаме и Бајдена. Схватио сам да ми је јефтиније да одем код лекара и платим му триста долара за преглед и лекове него да плаћам осигурање. Али, највећа лудост је што те држава кажњава ако тако радиш јер ти повећају порез ако немаш здравствено осигурање! Да ли је то нормално?
Антрфиле
Божанствена Аријела
Лепој канадској глумици је деда говорио да њихова породица јесте неки даљи род славном италијанском глумцу Марчелу Мастројанију, али она мисли да је то само породична легенда: “Наши преци су дошли из села Соре, а они из суседног места, такође у покрајини Лацио, мада све је могуће“.
Аријела је рођена у Канади, али се са 12 година са породицом преселила у Њу Џерси. Одмалена је ишла на часове глуме али никада није успевала да живи од ње, већ је повремено глумила док је радила разне друге послове. Била је сарадник на програму у кинотеци, келнерица, продавачица карата у биоскопу, радила на уносу података за једну адвокатску канцеларију, била новинар кратко време (и за то се школовала, као и за певање и глуму)… а и дан-данас повремено ради у ресторанима или са Рајаном свира у клубовима и коцкарницама Атланте: она свира на ударачком инструмент кахону и пева, а њен драги пева и свира на гитари.
Оно што је Рајан рекао за њену нежну душу, истина је. Објашњава нам како се приљежно посветила сваком од две хиљаде кандидата који су послали своје снимке и биографије за понуђене улоге у „Посматрачу“ јер је желела да им се посвети као што би она волела да се неко њој посвети на каквој аудицији. Понекад они који су на почетку или немају јаку биографију имају утисак да своје пријаве бацају у неку црну рупу у васиони одакле им не стиже никакв одговор. Допуњава нам Рајанову причу о мукама када су снимали само викендом током две године и увек звали глумце да их питају да ли су слободни следећег викенда, како их је све молила да не мењају своје фризуре и изглед, да се не сунчају током лета… „Али лепота таквог начина рада је, са друге стране, што смо сценарио могли две године да мењамо, допуњавамо и усавршавамо“. Више нема намеру да помаже веренику у режији већ да се посвети ономе што је учила и што најбоље зна – глуми и писању. „Када добијем сценарио ја видим ликове и причу, а он одмах има визију целог филма“, додаје.
Каже да је Рајану и њој било јако тешко, и још је, да се пробију у свет филма јер никога нису у њему познавали:
– Лепо је бити део заједнице у којој ствараш, али када не студираш на великим и познатим школама помало остајеш изолован и тешко се пробијаш. Нико ти неће лако дати поверење, новац, посао… Упознавање људи је корисно ако истовремено и ствараш, јер тако помажете једни другима. И треба се стално усавршавати јер једина ствар над којом имамо контролу је наше знање или занат. Све остало зависи од других. Не можеш да утичеш на аудиције на које те позивају, не можеш да бираш редитеље са којима ћеп радити, али можеш да даш све од себе у послу који си добио да радиш.
Текст и фотографије Срђан Јокановић