Сада прослављамо двадесети рођендан, али Бранка Павловић и ја смо као селекторски тандем почели да радимо тек 2009. године – каже нам на почетку разговора Рајко Петровић, несуђени кошаркаш, умешни обућар, дипломирани режисер, љубитељ књижевности и сликарства, професор универзитета, филмски дистрибутер, проницљиви селектор и ефикасни капетан малог фестивалског брода који плови непрегледним филмским морима, пркоси друштвеним олујама и односи победе мерене уловом, не количином, већ квалитетом. И ексклузивношћу понуде из менија.
Фестивал су основали Катарина Живановић и Марко Поповић у оквиру тадашњег Фонда Б92.
– Прве две године Марко је био и селектор, а друге две године наш познати редитељ документарних филмова и професор на Стенфорд универзитету Срђан Кеча – наставља Петровић. – Нас двојица смо сарађивали раније и он ме је предложио за новог селектора када више није могао да ради тај посао. У она прва четири издања фестивал је имао свега десетак филмова на програму и они су се приказивали у Дворани културног центра. Било је то време великих промена у друштву, постојала је потреба за смотром ангажованог филма који је тада био у успону у целом свету, као и производња документарних филмова.
Била је то изненадна експлозија документарних остварења, нарочито са почетком велике економске кризе 2008. године.
– Публика је заволела Слободну зону и видело се да је та сала сувише мала и да програм треба да буде још шири и разноврснији. Сви који раде у култури тада су имали ентузијазам да се прави једно боље друштво. Тај ентузијазам, ако се пореди са каснијим временима, посебно овим садашњим, делује нестварно. Ја сам тада прихватио посао, јер сам имао загарантованих дванаест плата. Нико није постављао питање колико његова плата износи. Онај ко би то питао обично не би добио ангажман. Данас су млади, вероватно с разлогом, другачији. Без почетне велике плате неће ни да разговарају.
Савршен тандем
Са доласком Бранке и Рајка фестивал је почео да расте, и програмски и по броју сала у којима се одржавао.
– Већ је постојала турнеја Слободне зоне у другим градовима Србије, а ми смо дошли на идеју да се фестивал истовремено одржава и у биоскопима Ниша и Новог Сада, а данас и Крагујевца. Годинама се повећавао број сала, данас их има петнаест, и градова кроз које пролази Слободна зона. Имамо и велика отварања фестивала у дворанама попут Сава центра или МТС дворане. У једном тренутку смо тим и ја порадили и на мојој жељи да направимо паралелни, говорни програм. Одрастао сам уз ТВ емисију „Кино око“ Драгана Бабића и желео сам да после неких филмова имамо стручне људе који би међусобно и са публиком разговарали о теми филма, не о самом филму. Кроз тај наш говорни програм мислим да нема интелектуалца или особе од ауторитета из области друштвених наука која није узела учешће у тим разговорима који су се некада звали „Ноћни разговори“, а данас „Компас“, у складу са дезинформационим облаком у који смо упали, у коме ти разговори треба да помогну људима да се снађу и растерају маглу око себе.
Бранка Павловић и Рајко Петровић су студирали на Факултету драмских уметности у Београду, али тада се нису познавали. Она је завршила монтажу, а он режију. Стечено знање им данас много помаже у раду. Бранка је, каже Рајко, увек имала бољи осећај да пронађе филмове са јаком емотивном нотом и оне који боље комуницирају са публиком, док је он више био окренут ангажованим и актуелним темама, новим трендовима у кинематографији. Кратке и експерименталне филмове су ретко стављали у програм који је већим делом окренут документарном садржају, а неких четрдесет одсто играним остварењима.
– Бранка и ја смо научили да морамо да тражимо дубље од осталих фестивала – објашњава Рајко њихов начин рада. – Када смо почели имали смо само два велика фестивала у Београду, Фест и Фестивал ауторског филма који су по историји, буџету, начину рада, били у ситуацији да пре нас дођу до већине добрих филмова. Да бисмо их и ми имали, откривали смо бисере ван главног тока светских фестивала и критичарских написа, оне што нису били видљиви дистрибутерима или жиријима који додељују награде. То је довело до тога да нама с годинама публика почиње да верује, да зна да сваки филм у нашем програму вреди иако, можда, до тада није ни чула за њега. То поверење публике је основа из које је Слободна зона израсла и на којој опстаје и расте.
Важно је да се присетимо и људи који су годинама стварали овај фествал попут Биљане Тодоров, Јелене Максимовић, Дине Вуковић, Јоване Тимотијевић, Уне Ћирић, Оливере Ранђић (преминула пре две године и по њој данас носи име једна награда) и многих других, као и да додамо да је у селекторском тиму и Иван Бакрач, задужен за регионални филм (Југославија, Балкан). Петровић истиче да је фестивал остварио нестварна достигнућа са програмом Слободна зона јуниор намењеном школарцима, а што је највише била заслуга поменуте Оливере Ранђић.
Захваљујући њој филм је уведен као део наставе у шездесет одсто школа Србије (у оквиру грађанског васпитања), али и у програм Филозофског факултета у Београду. Током године Слободна зона путује и градовима Србије са избором од осам најбољих остварења, гостујући у разним просторима, од културних центара до музеја и галерија.
Никад Калимеро
Имају и филмске радионице-курсеве које су завршили неки данас угледни редитељи попут Марка Ђорђевића, Николе Полића или Каје Шишмановић. Организовали су и програм „Светло свитаца“ посвећен Холокаусту, повезаним на Интернет и апликације мобилних телефона.
– Ми смо вероватно једини фестивал у Србији који ради током целе године – закључује Петровић. – То је једини начин да опстанемо. Ми изгледамо много боље од онога какви су нам буџети. У свету овакви фестивали имају неколико пута веће буџете и неколико пута мањи програм. Ми изгледамо као да имамо три пута више новца него што имамо. То се постиже искуством, начином промоције и квалитетом филмова. Ми смо, изгледа, неки културни фанатици који желе стално да се доказују.
Један од најтежих периода за Рајка Петровића и његов тим била је 2016. година када је Слободна зона споразумно изашла из окриља Фонда Б 92 који је већ имао превише пројеката. Филсмки фестивал је био само један од њих. Изгубили су ослонац једне институције. Одмах су се регистровали као удружење грађана, засебно правно лице. Ни сам није очекивао да ће фестивал тако брзо стати на своје самосталне ноге и бити још успешнији.
– Од мене никада нећете чути да кукам због услова у којима радимо, или неправди које ме задесе или ме ометају, нисам васпитан да будем Калимеро – каже Петровић. – Научио сам с годинама да се не бавим оним што не могу да променим, већ да се посветим ономе што је могуће, да не ламентирам над неуспесима, већ тражим нова решења и пут до нових успеха.
То је видљиво кроз читав живот Рајка Петровића и све његове борбе и све његове нове почетке. У школи није био посебно добар са оценама. Маштао је да игра кошарку као његов комшија и породични пријатељ Драган Кићановић чија је кућа удаљена само педесет метара од његове у Чачку где су обојица рођени и одрасли. Кићановић је био божанство и идол све деце из Чачка, човек који је подигао југословенску кошарку, заједно са другим јунацима свог доба, све до олимпијских и светских висина. Као и Кићановић, и Петровић је почео у локалном клубу „Железничар“, али када је схватио да као кошаркаш не може да постигне врхунске резултате, Рајко је одлучио да остави спорт и пронађе нешто друго чиме би се бавио у животу.
Преломни тренутак била је смрт оца када је Рајку било нешто више од шеснаест година. Нешто се преломило у њему, на разне начине. Школу је некако завршио и одједном, у тој животној празнини, почео много да чита. Привлачили су га сликање и књижевност као могуће професије. Дању је радио – као конобар у ресторанима, носач гајбица у локалној фабрици пива или обућарски посао који је изучио као дечак уз оца обућара („и данас умем да поправим све на ципелама, занат када се научи не заборавља се“).
Филмски легионар
Ноћи је посветио књигама.
– Узео сам књигу Иве Андрића „Јелена, жена које нема“ и прву приповетку „Аникина времена“ које су оставиле на мене снажан утисак. После сам пожелео да сазнам шта је тај човек још писао. Увек сам волео домаће ауторе, и у књижевности и на филму. Читајући, дошао сам до књига Живојина Павловића. Онда сам сазнао да се он бавио и филмом. Када сам их видео био сам фасциниран. Тако сам кренуо да истражујем шта је то црни талас, па сам пронашао Макавејева. Када сам одгледао њихове опусе, пожелео сам да се бавим филмом. Имао сам 22. године када сам уписао академију. Игром случаја, три године професор ми је био Срђан Карановић. Из моје генерације, од нас петоро у класи, најуспешнији је Владимир Перишић са два играна филма.
После студија је завршио школу Атеље Варан-Париз и та школа му је повратила љубав према филму која је током деведесетих била избледела.
– На то не бих да се враћам, као што се не бих вратио ни филму да није било тог тромесечног курса Атељеа Варан одржаног у Београду. То је јединствена школа коју је основао један од најбољих документариста у историји филма Жан Руш. Он је био антроплог и етнолог по струци и интуитивно је развио методу данас најзаступљенију у документарном филму која се зове синема верите. То је било крајем педесетих и почетком шездесетих прошлог века. Ова тромесечна школа траје сваки дан без иједног дана паузе, сваки дан се учи, снима и монтира и последњег месеца се снима цео филм. Потпуно дргачије него на ФДУ. Атеље Варан-Париз је Легија странаца за документаристе, ко уђе у тај полузатворени систем школовања то му мења живот.
Ту је снимио два филма.
– После тога више наменских, а једини репрезентативни су „Наличје тишине“ о Владимиру Величковићу поводом његове изложбе у Тулузу, у галерији која је само неку годину раније била кланица, и „Источно од Раја“ о радницима пиваре у Челареву који су одједном добили велики новац након исплате акција од приватизације. То су били јединствени „добитници транзиције“ од којих су неки касније постали губитници. Људи који су заиста били радници на чијим се рачунима одједном појављују стотине хиљада евра које су у том тренутку имале већу тежину него данас. Неки се нису најбоље снашли, једноставно нису умели са великим парама.
После те 2013. када је снимио „Наличје тишине“ Петровић је одлучио да више не режира.
– Конкурси Филмског центра за средства нису били редовни, редитељи су тешко долазили до нових филмова. Ја сам имао готово четрдесет година, моје дете осам, и морао сам да видим чиме ћу да се бавим од чега могу да живим. Схватио сам да сам пробао, никада не одустајем без борбе, али када то изгубиш, потражиш нешто ново. Ја сам се окренуо дистрибуцији, професури и Слободној зони коју сам доживео као један филм. Селекторство је исто тако ауторски рад. Дакле, сваке године имам по један свој филм који се зове Слободна зона.
Збијање редова
Овогодишњи фестивал отвориће два канска победника: амерички „Анора“ Шона Бејкера (дуги играни) и „Човјек који није могао шутјети“ Небојше Слијепчевића из Хрватске (кратки играни) који ће бити приказани 6. новембра увече у „Сава центру“. До 11. новембра ћемо после тога присуствовати бројним узбуђењима у биоскопским салама док нам Петровић на брзину препоручује аустријски „Вени, види, вици“ (о тајкуну који из хобија убија људе), хрватски „Наша дјеца“, либански „Дневници из Либана“, палестински „Ми немамо другу земљу“, холандски „Џули је одлучила да ћути“…
Поводом јубилеја фестивала, штампаће се и монографија и то ће бити једина значајна свечарска активност:
– За друго немамо новца каже Рајко. – Мањи је буџет него прошле године, немамо новца за велике прославе, то је судбина фестивала који функционишу као удружења грађана. Имајте у виду да сами финансирамо и монографију која је врло амбициозна
А рођенданска торта?
– У складу са буџетом, пре ће бити палачинке! Јешћемо их скромно, у кругу пријатеља и породице.
Шта даље?
– Фестивал ће свакако постојати, али ће сигурно од наредне године доживети промену, јер су околности, начини финансирања фестивала, положај културе у целом свету другачији, све је то превише за нас. Вероватно ће се смањити по ширини и дужини. Културна индустрија је ненормално порасла последњих десет година, тражи се што више програма и филмова и, што се нас конкретно тиче, то све више губи смисао. Улазимо у жрвањ где бројке постају важније од суштине. Ако бисмо наставили овако да растемо мислим да би то угрозило нашу суштину и нашу публику. Да бисмо то сачували морамо да се збијемо.
Пише Срђан Јокановић