Сара Јекић рођена је 1996. године у Приштини. Дипломирани је мастер професор српског језика и књижевности, а ускоро и будући доктор филолошких наука. Ради као асистент на Катедри за српску књижевност и језик на Филозофском факултету у Косовској Митровици и члан је Уређивачког одбора „Топличког зборника“, часописа за друштвено-хуманистичке науке. Учесник је више научних скупова и међународних конференција. Бави се проучавањем српске књижевности средњег века и ренесансе и аутор је више од десет научних радова из тих области, као и многобројних књижевних вечери и литерарних окупљања. Аутор је три збирке песама: „Само се очима искрено воли“ (2015), „Плава одаја на тавану“ (2016) и „Кругови“ (2019), док своју поезију објављује у бројним књижевним часописима. Велики је љубитељ уметности, животиња, фотографије и различитих националних кухиња, а путовања заузимају посебно место у њеном животу. Живи на релацији Прокупље–Косовска Митровица.
Саро, свака добра путничка прича има почетак. Како изгледа почетак ваше приче?
– Жеља да посетим Маурицијус јавила се прошле године, из простог разлога јер обожавам Индијски океан, који је за мене „мера лепог“, те након Малдива, Занзибара и Балија одлучујем да упознам сва острва која он окружује. Путовања су променила мој живот на више начина, а као неко ко води дневник снова од 2017. највише ми се свиђа тумачење по коме сановници посматрају путовања као бег од смрти. И путовања то уистину јесу – поред тога што нас ослобађају предрасуда, проширују наше видике и обогаћују знање, сваки одлазак у непознато, заправо је повратак себи – прилика да се повежемо са природом и суштином свог бића. До сада сам била у тридесет и две земље, а преломна година је свакако 2021. када након короне почињем интензивније да путујем са жељом да надокнадим привид пропуштеног. Од тада су путовања постала много више од хобија – постала су начин живота.
Како је изгледао ваш први сусрет са Маурицијусом?
– На Маурицијус сам слетела око 15 часова, након дугог пута који је, узимајући у обзир сва превозна средства, укупно трајао 22 сата. Како мрак рано пада, већ око 17.45, првог дана сам имала само толико времена да одем до плаже и посматрам залазак сунца који је изгледао као уље на платну – очаравајуће. Одмах на почетку осетила сам дивну енергију и интуитивно знала да ће ово бити још једно путовање за памћење.
При погледу на заставу ове државе и њену палету боја, чини се да острво већ на први поглед отвара своју причу?
– Маурицијус јесте јединствен спој различитих култура, религија и традиција – права палета боја, што се симболично огледа већ на застави ове острвске државе. Свака њена боја носи посебно значење: црвена симболизује борбу за независност и слободу, плава представља Индијски океан, жута наду, а зелена бујну вегетацију која прекрива острво. Становници говоре три језика – енглески, француски и креолски, који је настао на основи „искривљеног“ француског језика. Енглеским се служе готово беспрекорно, што није изненађујуће ако се има у обзир да је туризам најважнија привредна грана и главни извор прихода. Како географски припада афричком континенту, Маурицијус је вековима био под снажним утицајем колонијалних сила и робовласничког система, који су дубоко обликовали његов идентитет.
Пише: Јована Миловановић
Фото: Приватна архива
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању