Крхко је људско биће: колико год био јак и отпоран на све недаће, човека ипак паралише страх од немоћи – и смрти. Али, ни на крају животног пута, нисмо сви исти. Има оних који траже надгробне споменике од посеб ог мермера, а поједине нема ко ни да сахрани. Ма како нам свима тешко пада да мислимо о смрти, неки чак ни на сахране не могу да оду због тога, и то је део живота. А сваки човек када се упокоји заслужује да почива у миру, на лепо уређеном, чистом и одржаваном гробљу. Неко мора о томе да брине, то је дуг потомака према својим најмилијима, али и целог друштва према претходним генерацијама.
– Сваког другог дана дођем на супру ов гроб и још док се приближавам, као да га видим иза ћошка. Лепо се испри амо и имам утисак као да сам са њим на пикнику. Једноставно немам осећај потпуне празнине и жалости – каже нам старија суграђанка на београдском Новом гробљу. том тренутку, група туриста пролас ом кроз Аркаде по сунчаном октобар ком дану сазнаје да су ту сахрањени сердар Јанко Вукотић, Никола Пашић и Миленко Веснић. Потом одлазе до Алеје великана где се налазе гробни е: Петра Кочића, Јована Поповића, Илије Милосављевића Коларца, војводе Живојина Мишића… Након тога обилазе Алеју заслужних грађана где почивају, змеђу осталих, и Момо Капор и Брана Црнчевић.
Све је лепо, чисто, уредно и са пуно зеленила. Као што је и опевано у нашој познатој песми „О гробље, гробље, ти башто шарена“, тако и београдско Ново гробље, као и највеће париско Пер Ла ез, одаје утисак великог врта.
Војводи Војину Поповићу–Војводи Вуку, једном од најпознатијих запо едника српске војске, учеснику у бор ама за Македонију у Балканским рато има и Првом светском рату подигнут је споменик у парку на Топличином венцу. Израдио га је тада познати вајар Ђорђе Јовановић 1936.године, а подигли су га саборци Војводе Вука и чланови његове породице.
Наставак прочитајте у броју 3119.