У радној биографији Ратомира Ралета Дамјановића (1945) издвајају се три линије ангажовања: књижевно стваралаштво, казивање поезије, радио-новинарство. Објавио је двадесетак књига романескне, приповедачке, есејистичке и публицистичке прозе. Проза му је објављивана на грчком, шпанском, енглеском, кинеском, италијанском, немачком и македонском језику.
За свој књижевни, новинарски и културни рад добио је бројна признања: Октобарска награда Београда за остварења у новинарству, Златни микрофон Радио Београда за целокупни рад, награда „Милош Црњански“ за књигу приповедака „Комеморација“, награда „Исидора Секулић за збирку прича „Џонијев соло“, награда Змајевих дечјих игара „Раде Обреновић“ за „Небо над циркусом“ – најбољи роман за младе на српском језику, 2004. међународна награда (Грчка) „Eyelands Book Awards“ за 2020, за необјављену књигу „Дон Кихотова смрт и друге приче“, потом „Слово љубве“ статуета „Зоран Радмиловић“, „Аполон сирмијумски“ за допринос култури Србије, а недавно му је и у Мокрину уручена награда „Раша Попов“ за уметнички допринос стваралаштву за децу.
Био је то уједно и повод да се у разговору с Дамјановићем још једном осврнемо на његову дубоку везаност не само за Рашу Попова, него и за Ралетове поетичке преокупације.
Примајући недавно у Мокрину награду „Раша Попов“ рекли сте да је доживљавате као да сте добили Легију части.
– Личности као Раша Попов су драгоценост једне културе. Он је као оне космичке појаве које се јављају једном у 76 година. Пролете небом и онда опет чекате да гледате то чудо. Јединствен уметник, који је за живота постао готово митска личност. Био сам одиста врло срећан због те награде која за мене има шири симболички значај, баш као Легија части. Сад могу да кажем да сам остварио златни Гренд слем. Добио сам награде: „Слово љубве“ у Крушевцу, Златна статуета „Зоран Радмиловић“ у Зајечару, „Аполон сирмијумски“ у Сремској Митровици и „Раша Попов“ у Мокрину. Осим тога, Рашу су сви волели, различите генерације. Колико је био харизматичан и омиљен, видео сам када сам са њим разговарао сат времена у емисији „Клуб 2“ Радио Београда. Долазили су новинари, спикери, музичари, техничари из свих студија и редакција, да виде Рашу. Тај разговор је још увек на Јутјубу.
О чему сте све тада разговарали?
– Причали смо тад и о Мокрину, о дечјим играма, о вршидби жита, о коњима, обичајима тога доба и о детињству, о прецима, наравно и о књижевности и поетици. И он и ја смо читали одломке из његове тада нове књиге „Био сам срећан коњ“. Американцима који се чуде што најбољи кошаркаш света Никола Јокић толико воли коње, требало би послати Рашину књигу. Било би им све јасно. Раша ми је причао да у Мокрину има једна тачка, као неки центар света, где ако прислониш ухо на земљу, као кад се ослушкује топот коња у даљини, можеш да чујеш како доле клокоће Панонско море, и да се са тог места може разговоарати са мртвима. Ко зна где је та тачка? – питам га, а он ми каже: „То знају само прави Мокринчани!“ А ко су прави Мокринчани? – питам, а он ће: „Они који знају где је та тачка!“ Раша је то причао са оном његовом интонацијом сталног чуђења и неверице. По том начину говора био је јединствен. Имали сте утисак да разговарате са више људи одједном. Иначе, и Раша и ја смо завршили књижевност на Филолошком факултету, обојица смо писци и новинари, и обојица везани за сценски израз, радио и телевизију. А кад су у питању медији, Црњански је говорио да једна ноћ у редакцији вреди више него дани и дани књиженог рада. Није лоше за писце чија је глава увек мало у облацима, да сиђу у живот и осете реалност са још неким истовремено.
Пише Немања Савић
Фотографије Н.С. и архива
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању