И моћни Дунав се примирио овог лета михољског у бачкој равници. Тихује без таласа и повишених водених урлика. Радио Београд од поднева јавља да је на току Дунава код Бездана „низак ниво водостаја за пловидбу бродова“. Записник ових редова опијен врућином има шта да чује. До стола у Градској кафани, модернизованој у понуди и хладовини, допире звук са клавира намештеног насред шеталишта сомборског.
Штраусова икона Дунаву, па Клајдерман, и однекуд уз асистенцију гитаре Трифуновићева „Тајна веза“. Звуци који и када се затрчиш, одјекују упозорењем: застани да победиш журбу сунца што је са истока превалило свој пут. За трк никада није касно. Тако, као да збори Дунав који господари Сомбором, јер се налази на коти којом овај град може да покори својом воденом снагом, ако би пожелео. А није кроз векове то учинио, иако је много пута претио свом силином.
Лето у улици Краља Петра I некадашњој корзо улици, а сада пешачкој зони, мање је врело од неких претходних, примећују то и сами Сомборци, иако за оне који овде дођу са стране бетон исијава у равници. Временом од влаге нагризнуте фасаде љуште се као кожа са неке остареле змијске краљице. Избледеле од памтећих година. Високе. Довољно старе да генерације поучавају моћној историји кроз коју су прошли овдашњи житељи.
Од уласка у централну улицу до неког од места где се заустављате да пресаберете гомилу сликовних импресија имате довољно корака да у муслима осетите јасноћу. Да проверите своје знање над заборавом. Пробудите се, из површности константне мобилности која вам је у џепу и не да мира.
Пред Градском библиотеком статуа велелепног уметника речи, академика Вељка Петровића (1884-1967). Са књигом у руцу. Онако како је то чинио целога живота. Интелектуалца и тананог описивача људских вредности и мана, емоција, туге и слика које нису само обична запажања. Две године недостаје да се обележи шест деценија од смрти човека који је много љета управљао Матицом српском. Шта је све написао наш Вељко, а шта ми нисмо прочитали, у себи промишља свако ко се макар мало додиривао оловке и празнине белог папира.
Није случајно што је потписник ових редова на поклон за рођендан, од његових новокомпонованих Сомбораца, кћерке, зета и унука, са потписима овдашње адресе, добио роман, баш Ђорђа Лебовића „Семпер идем“, и баш у бачком раванграду. Лебовићева сага о Сомбору између свих ратних ветрова и олуја је најбоља илустрација мултикултуралности са којом су раванград и његови становници измицали пред нестајањем од различитих извођача трагедија. Добро је што је „Семпер идем“ и позоришна сага у вишечасовном трајању у овдашњем позоришту. Фреска времену и допуна целокупној колекцији вредности које са собом носи ова средина.
Текст и фотографије Војкан Ристић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању