Разговор са глумицом Јеленом Гавриловић

Детиња жеља да постане принцеза остварила јој се када је Добила улогу Елсе у цртаном филму „Залеђено краљевство“. принцеза је постала и у серији „Немањићи – рађање краљевине“,а сада је гледамо као мистериозну заводницу у хумористичкој серији „Истине и лажи“ на ТВ Прва

Да у животу није све као у бајци, Јелена Гавриловић(35) је схватила када је одлучила да не припада. Никоме! Као слободни уметник је за сваку улогу морала много више да се бори и још више да ради него бројне њене колеге. Двоструко више бори и двоструко више ради. На почетку, док је играла дебељуцу Анастасију у серији „Истине и лажи“, само за стављање маске било јој је потребно и по четири сата. У мјузиклу „Брилиантин“ Позоришта на Теразијама требало је доста да тренира и да покаже да то може боље од других. Јер, она није имала заштиту „сталног радног места“.

Сматрате ли истинитом тврдњу да се комплетност једног глумца најбоље види у мјузиклу?

– Мјузикл јесте најтежи жанр за глумца. Код нас је то, морам да признам, потцењен жанр. Несумњиво је да ми имамо јако талентоване глумце у сваком смислу, певачком и глумачком. Сваке године сам редован члан представе „Брод плови за Београд“ под редитељском палицом Горице Поповић и ту гостују глумци из различитих позоришта. Ко год се из неког другог позоришта обрео у музичком жанру, сви су јако смршали, потпуно су се трансформисали и схватили да није нимало лако. Наравно да није лако кад у исто време и глумиш и играш и певаш, то захтева много припреме, за мјузикл и три пута више времена него за неку другу представу. На страну то што не можеш да банчиш у кафани нигде, да водиш неку другу врсту живота, јер просто постоји одређена дисциплина.

Радили сте два веома популарна мјузикла?

– Улогу Шиле у „Коси“ сам радила у у Атељеу 212 док је Кокан Младеновић био управник, у „Брилијантину“ сам играла Марти и то је улога коју је пре мене играла Јелена Јовичић. То је било феноменално искуство, али мој пут није као пут других колега. Нисам се запослила и постала члан неког позоришта, што из ове перспективе могу да схватим као неку божју одлуку да ме охрабри да много више радим. Ишла сам на аудиције и ушла у поделу „Брилијантина“, култне представе коју су људи по неколико пута гледали.

Значи да вам није био проблем ући у улогу после неколико глумица које су ту улогу играле пре Вас?

– Није, јер сам иначе храбра, можда мало и безобразна. Никада нисам имала проблем да ли ћу бити боља од неког другог, увек сам осећала неку врсту одговорности када нешто радим. Брзо ми досаде ствари и волим када ме води тај унутрашњи осећај ка нечему – да грунем ка томе, и увек да дам сто десет одсто од себе.

Можда су и због те храбрости, после мањих улога, дошле и улоге у три велике серије: „Немањићи“, „Истине и Лажи“ и „Убице мога оца“?

– Јесте. Али опет сам ишла на аудицију код Мише Вукобратовића који је редитељ серије „Истине и лажи“, као по ко зна који пут у позоришту. Драго ми је што сам добила ту улогу, мада сам схватила да није било пуно девојака на аудицији за лик Тање, јер је јако типска и врло посебна. Сетила сам се колико су ми пута старије колеге говориле: „ти си врло специфична, ти ћеш имати своје место, али се не уклапаш у типологију наше стандардне српске поделе“. Ово је ера мушкараца. Није се мени ништа одједном десило. Имам 35 година, радила сам филм „На лепом плавом Дунаву“ за који сам добила награду у Нишу, па нисам радила ништа, имала сам велику паузу и студирала продукцију, бавила музиком, која је саставни део мог живота, па сам стигла до ових серија.

Наставак прочитајте у броју 3115.