Разговор са писцем Вулетом Журићем

У новом роману „Помор и страх“ писац Вуле Журић је на светлост дана изнео мало познату причу о доласку куге, која је крајем 18. века преполовила становништво Срема. Сећања сведока и преживелих уобличио је у узбудљиву драму у којој су људи и места аутентични, осим једне тајанствене даме

Када је пре три године Вуле Журић објавио „Републику Ћопић“ („народноослободилачки роман у девет офанзива“), поводом сто година од рођења Бранка Ћопића, аутор тог дела се запитао: „Куда даље?“ После неколико збирки прича, десетак романа, радио-драме, књиге за децу и сценарија за филм („Слепи путник на броду лудака“ Горана Марковића), Журић је правилно размишљао: последње што је желео било је да се понавља. Сматра да природа талента и јесте да увек буде нов и оригиналан. Рођени Сарајлија а прижењени Панчевац, Вуле Журић (49) је контао којој теми да приђе.

У међувремену, тема је пришла њему: књига „Куга у Срему“, познатог лекара Радивоја Симоновића, објављена у Панчеву 1895. на стогодишњицу избијања епидемије, отворила му је очи. На први поглед – бројна имена људи, на други – описи болести, на трећи – судбина живих и мртвих, на четврти…Идеје су се само ројиле, а прича се ширила ка друштвеним и политичким приликама Срема тог доба, укљештеног између османлијских упада, који су са собом доносили и кугу, и аустријског царства,које је, ради мира у кући, често негирало постојање епидемије. А народ к’о народ: само у Иригу је од 4.813 становника, за мање од годину дана, умрло 2.548. Колатерална штета, као и данас.

– Чим сам почео да читам књигу доктора Симоновића, схватио сам да сам се „докопао“ првокласне грађе којој би се обрадовао сваки писац – признаје Журић. – Све је било ту: време, место, главни и споредни ликови. Требало је још „само“ испричати причу. Пишући „повест о запису на кужном јеванђељу“ ја сам испричао и историју сузбијања заразе, причу о односу Срба и аустријских власти, причу о односима Срба пречана и Срба из тадашње Турске, али и једну љубавну причу.

Ипак смо победили

Књига има поднаслов, „повест о запису на кужном јеванђељу“ јер су постојала два јеванђеља која су у време епидемије читана над оболелима. Зато су названа „кужним јеванђељима“. У првом се налази и запис пароха Стевана Везилића о помору који је задесио Ириг, 1795. године. Оба се чувају у иришком музеју.

Превише је „помора и страха“, од наслова књиге до њеног краја. Нисте постали хипохондар пишући је?

– Знам да има студената медицине који током учења почну да осећају симптоме болести које проучавају. Али, ја нисам писао о разболевању, већ о разним начинима излечења, тако да сам се, што је рад даље одмицао, осећао све боље и боље.

Али, имали сте застој у инспирацији, отприлике у исто време када су се и јунаци историјске драме заглавили у својим животима. Шта се десило и како сте превазишли тај период?

– Није то застој у инспирацији јер док радите на једној теми, оне које тек треба да дођу на ред, нервозно цупкају и буне се гласно, као да чекају пред неком нашом продавницом у доба инфлације. Једноставно, не би се бављење уметношћу звало радом да све иде као подмазано. Стваралачки чин се састоји из решавања низа проблема. Као у неком тесту, преда мном је било, испоставило се, најтеже питање и ја сам морао на њега да одговорим тачно да бих уопште довршио роман. Читаоци сигурно не виде та места запињања, она су увек, гледано са стране, најчешће неважна за целину, али, није тако.

Наставак прочитајте у броју 3111.