Фудбал као опијум за масе
Угледни стваралац је као почетну основу за нови филм „Приче“ узео истину о томе како су се путем писама пре готово шест деценија упознали његови мајка и отац, Аустријанка и Египћанин. У ту преписку је уткао сопствена сећања и драматичне промене у египатском друштву и од свега створио нежно и узбудљиво остварење које осваја светске биоскопе. За наш лист говорио је о родитељима, себи, фудбалу и малим победама живота, а све то током Црвено Море филмског фестивала
Оно што су данас Инстаграм или ТикТок, некада су била ручно писана писма – платформа за упознавање. Писма која су авионима путовала између Беча и Каира током шездесетих и седамдесетих година прошлог века су, попут Божјег чуда, довели до рађања дечака коме су аутори тих писама дали име Абу Бакр Шауки. Било је то 6. новембра 1985.
Ахмед је био амбициозни египатски пијаниста, а Лиз аустријска списатељица. Обоје млади, жељни да се докажу и да освоје свет. На његову објаву у једном немачком часопису да тражи особу за дописивање, одговорила је Лиз. Путем писама су се годинама упознавали и платонски волели пре него што су се срели. Лиз је инсистирала да Ахмед настави своју љубав према класичној музици, посебно што је тако добро свирао Рахмањинова и Баха.
За њега је, чини се, клавир био симбол отпора устаљеним вредностима египатског друштва где није било уобичајено да се мушкарац бави свирањем класичне музике. То је био отпор систему, конзервативној породици, скромном друштвеном пореклу, држави која је водила ратове, земљи у којој су стално били протести, у којој се десила хиперинфлација… Сан му је био самостални солистички концерт, али увек би му се нешто десило да му тај сан сруши.
Све је то допринело да прође још много година, чак и заједничког живота, смешних ситуација о сусретима два различита света, док Ахмед и Лиз нису рекли „да“ једно другом. Четрдесет година касније, Абу-Бакр Шауки је један од пет најутицајнијих арапских филмских редитеља, како наводи лист „Форбс“. За свој трећи играни филм као тему је узео управо необичну животну причу својих родитеља у чијој позадини су политика, фудбал, хумор, ратови, неразумевање средине, музика, носталгија, победе и порази и све што је било значајно за људе у Египту (мање у Аустрији) током временског периода од неких двадесет и кусур година. Играну структуру подржавају оригинални снимци из телевизијског или радијског програма.
Овако сам их ја замислио
Абу Бакр Шауки је шармантан и смирен средовечни човек који живи и данас на релацији Беч – Каиро. Након светске премијере његовог првог филма „Јомедин“ („Судњи дан“) у Кану пре осам година дао је интервју за „Илустровану Политику“. Филм је постигао велики успех у свету. Са другим филмом „Хаџан“ („Легенда о пустињском џокеју“) опет смо се срели и разговарали на фестивалу у Џеди, мада је светску премијеру ова породична бајка имала у Торонту. Са трећим остварењем „Приче“ Шауки је изашао у свет преко угледног фестивала у Талину, а за сто смо поново сели у Џеди, на Црвено Море филмском фестивалу.
Са собом је на ову смотру довео и главне јунаке свог филма, глумце који играју његове родитеље. То су познати британски глумац египатског порекла Амир Ал-Масри (серија „Круна“, филм „Ратови звезда: успон Скајвокера“) и аустријска глумица са светском каријером Валери Пахнер коју смо гледали у „Скривеном животу“ Теренса Малика и „Фантастичним зверима“.
– Овај филм је заснован на истинитој причи о томе како су се моји родитељи упознали седамдесетих година – рекао је за наш лист пре три месеца Шауки у Саудијској Арабији. „Реч је о судару светова, о малим победама у животу и малим људима који покушавају да ураде велике ствари. Моја породица је пуна сјајних приповедача, и… кад год би се једном недељно окупили они би увек понављали исте породичне приче, увек додајући или мењајући понешто. Те приче су постајале све веће, фантастичније, драматичније и удаљеније од онога што се заиста догодило. Помислио сам да би било добро да снимим филм о томе, јер је већина онога што се дешава фикција, али је заснована на стварности, а то је како су се моји родитељи упознали док су седамдесетих писали писма једно другом. И све те приче које сам слушао у мојој машти постајале су још фантастичније. У стварности су, можда, заправо моји родитељи били много обичнији, али ја сам их овако замислио.
Многи од ликова из те шире породице, комшија, пријатеља, више нису на овом свету, а Абу Бакр им је направио својеврсни споменик: за живота су били мали, обични људи, често губитници, а сада их је овај филм одвео у вечност. Редитељ признаје да родитељима није превише говорио о ономе шта се у филму дешава јер је то, ипак, већим делом фикција. Зато је био забринут како ће они то примити:
– Мој отац у стварности није пијаниста, моја мајка није списатељица, многи ликови говоре реченице којих се сећам из детињства, али изговарају их други ликови од оних који су то чинили. Једноставно, осим документарних снимака и чињенице да су се мајка и отац упознали преко писама, све остало је моја машта – каже нам Шауки. – Садржај писама које видите у филму је делимично истинит. На крају се родитељима много допао филм. Били су са мном на светској премијери у Талину и изашли пред публику.
Повратак у „Златно доба“
Иако то нисмо знали пре него што смо видели филм, редитељ нам је у разговору открио да се његови родитељи заправо појављују на пар секунди у филму, у једном кадру и чак га деле са глумцима који њих играју! Родитељи режисера су били презадовољни избором Валери и Амира да их тумаче.
У филму се прилично осећа носталгија за неким, из данашње перспективе, срећнијим временима у Египту и целом свету.
– То време познајем из прича које сам слушао. Мислим да су шездесете биле веома важна ера у египатској историји, и филмски и културно, на свим пољима. И враћање том периоду било је за мене једна лепа врста омажа. Све се стално мења, свака деценија је потпуно другачија и тешко је говорити о томе које је време боље и у чему. Египат има веома богату и дугу филмску историју. Златно доба филма тамо је било четрдесетих, педесетих и шездесетих година. И моје „Приче“ на неки начин одају почаст тој ери.
Шездесете и седамдесете су посебно биле доба радија и телевизије у Египту.
– Приметићете да је у филму увек негде укључен телевизор или радио. Сећам се да је тако било и док сам одрастао код куће. Увек је нешто било укључено и чуло се у позадини, иако то нико можда није ни слушао ни гледао. У „Причама“ нема филмске музике; све долази из извора као што су телевизија или радио, и то на неки начин ствара звучну траку наше културе, било да је реч о музици или политичким коментарима. То се посебно односи на музику: користо сам песме које сам слушао одрастајући. Сав архивски материјал, као што су снажни снимци Насерове оставке или атентата на Садата, део је нашег колективног сећања као Египћана. Они су формирали део нашег разумевања модерне историје. То су веома познате ствари које смо гледали изнова и изнова док смо одрастали. Постале су део филма јер је, на неки начин, филм репродукција мог сопственог сећања, иако је фикција.
У тој ери, бар у филму „опијум за народ“ није религија, већ фудбал. Или је у Египту фудбал такође религија?
– У праву сте. Фудбал је национални спорт Египта. Људи се идентификују са својим тимом или са репрезентацијом као нација. Он има веома важну улогу у култури. Ми свој тим наслеђујемо. Ја навијам за исти клуб као мој отац, деда и прадеда, нисам га бирао већ наследио. И то се никад не завршава. Моја деца, ако их будем имао, навијаће за исти тим. То је осећај поноса. Увек сам мислио да је наш „породични“ тим, иако је аутсајдер, управо због тога много занимљивији. Око њих увек има драме. Увек има неке интриге. Увек се нешто дешава. Увек играју против свих шанси. И мени је то увек било веома занимљиво, више него да подржавам тим који увек побеђује. Тај горе-доле пут је заправо мотив овог филма. У филму се дешавају велике ствари, али он је заправо о малим стварима – о томе да ваш омиљени фудбалски тим победи утакмицу, да вам ујак дође кући са посла на ручак, о стварима које живот чине вредним живљења. Ради се о малим победама живота.
Завршен филм, најбољи филм
Када гледа овај сетни, духовити и емотивни филм, гледалац би помислио да је његовом аутору било лако да га сними. На платну све тече као подмазано. Иза камере није било тако.
– Филм је увек тешко снимити, олакшавајуће околности не постоје, чак иако имате новац. Постоји много тренутака када доводите у питање своју здраву памет и питате се да ли уопште треба да радите ово? Мислим да је највеће достигнуће код филма то што га завршите. Да заиста успете да га довршите. Требало је седам година да се овај филм направи и да буде приказан. И то што смо коначно могли да га прикажемо – мислим да је то успех. Ова три филма сам снимао у Египту и њихове приче су биле везане за тамошњи живот, културу или традицију. Али, ако нађем добру причу било где у свету, радићу на њој. То што ме је „Форбс“ рангирао међу пет најуспешнијих или не знам како, ништа не значи. Знам да ћу код следећег филма морати да се пробудим ујутру и почнем од нуле и поново успостављам све те контакте и доказујем се као да сам почетник. Таква је природа филмског посла. Добри сте онолико колико је добро ваше последње дело. Као редитељ увек морам да имам неколико идеја у глави или сценарија у фиоци. „Приче“ сам почео одмах после „Судњег дана“ и мислио сам да ће то бити мој други филм. Онда је дошла пандемија, па још неки проблеми и у међувремену сам снимио други филм, а овај је постао трећи.
Пише Срђан Јокановић