Угледни амерички стваралац и добитник два Оскара је на фестивалу у Локарну награђен „Златним леопардом“ за целокупно стваралаштво и том приликом је нашем новинару причао зашто све више времена проводи у Европи, зашто више воли да гледа старе него нове филмове, а споменуо је и српску цркву у Омахи – где је рођен, свој кратки боравак у Београду, Трампову психозу
Оно што смо сви видели током његовог боравка у Локарну јесте да амерички режисер Александар Пејн воли да гледа филмове. На фестивал у овом швајцарском граду дошао је да прими „Златног леопарда“ за целокупан досадашњи рад и све протоколарне обавезе које је требало да обави урадио је са радошћу и осмехом: примање награде, говоранције, интервјуи, радионице са младима, јавни разговори са публиком… А највише од свега волео је да зарони у мрак биоскопских сала, посебно тамо где се приказују класична дела из прошлости. Зато нам је, духовито али тачно, рекао: “Мој посао је да гледам филмове“! И пар седмица касније ће филмове опет гледати на фестивалу у Венецији, овог пута као председник жирија.
Редитељ грчког порекла је незванични краљ америчког независног филма. Можда се та реч „независтан“ не односи толико на финансијску страну која није везана за моћне холивудске студије већ за мале фондове и о-рук сакупљене новце за снимање – колико на теме његових дела, начин рада и, највише, размишљања. Александар Пејн (65) је добитник два Оскара за сценарио („Странпутице“, „Потомци“), а три пута је био номинован за исту награду као режисер. Остали важнији његови филмови су „Грађанка Рут“, „Све о Шмиту“, „Небраска“, „Избори“ и (најновији) „Бартонова академија“.
Рођен и одрастао у скромној радничкој породици у граду Омаха (америчка држава Небраска), Александар је одрастао уз два старија брата. Његов деда Никола је стигао из Грчке као емигрант и своје оригинално презиме Пападопулос американизовао је у Пејн и одмах отворио ресторан „Вирџинија Кафе“ који је касније преузео и Александров отац. Крајем шездесетих ресторан је изгорео у пожару и на његовом месту је изграђена библиотека. Пошто није било ресторана у коме би мали Пејн радио, младић се определио за студије шпанског језика и књижевности на универзитету Стенфорд. Годину дана је језик усавршавао и у Шпанији као део студентске размене. Неколико месеци након дипломирања провео је и у Колумбији. Међутим, све време је желео да буде редитељ, још од када је са четрнаест година од оца добио кућни филмски пројектор. Зато је завршио још једне студије, оне филмске, на Калифорнијском универзитету у Лос Анђелесу.
Великом таленту није требало много да буде примећен. Први уговор са студијем „Универзал“ донео му је 60.000 долара од којих је наредних неколико година могао скромно да живи и да експериментише са различитим формама на филму и телевизији. Његов први дуги играни филм „Грађанка Рут“ (1996) је била црна комедија о праву жена на абортус у којој Лора Дерн туначи наивну девојку са проблемом зависности која затрудни и постаје фигура у рукама обе стране дебате о абортусу. У филму су играли и Кели Престон, Берт Рејнолдс и Типи Хедрен.
Сели се у Данску
За овај интервју можда није најбитније знати садржај сваког од његових филмова, али избор тема и глумаца, поред осталог, говоре о независности и ангажованости аутора који добро размишља о тим стварима. Други филм „Избори“ критиковао је систем образовања у САД. И тако редом стижемо до данашњих дана када се припрема за снимање свог првог европског филма у коме ће главну улогу тумачити норвешка глумица Ренате Реинсве. Зато на самом почетку интервјуа он мене пита јесам ли гледао њен последњи филм „Сентиментална вредност“ пошто он још није имао прилику за то? Занимало га је и какав је филм, да ли је добар као њен прошли „Најлошија особа на свету“. Пошто му се мој одговор није баш свидео питам га да ли се он толико распитује о Ренатиним улогама зато што планира да му игра у следећем филму?
– Управо тако. Ренате је сјајна глумица. Тај мој филм са радним називом „Тамо негде“ има радњу која је смештена у Данску и говори се данским језиком, сасвим је уверљиво да норвешка жена живи у Данској и да је удата за Данца. Скандинавија је препуна тих културолошких, брачних и језичких мешања.
Зашто сте одлучили да први пут дођете у Европу и снимате филм на данском?
– Сценарио је дошао до мене сасвим случајно. Требало је да 2019. снимам филм који је требало да финансира „Нетфликс“, са Мадсом Микелсеном у главној улози, али се све распало пет дана пре почетка снимања. Ипак сам остао у контакту са норвешким сценаристом…
Ерланд Лу?
– Да, са Ерлендом Луоом, који је познат и у Србији, то знам. Током пандемије он је написао нови сценарио за једног шведског редитеља који живи у Данској. Тај редитељ на крају није могао да га сними, па је Ерленд, у том свом скандинавском, помало лудом и здравом духу, помислио на мене и послао ми сценарио, претпостављајући да ћу радњу пребацити у Шкотску или Ирску. Рекао сам: „Не – има сцена у сауни. Мора да остане скандинавски. Снимаћемо у Данској“. Такође, пре неколико година сам тражио и добио и грчко држављанство управо да бих могао да снимам и у Европи користећи европске државне фондове, али и да бих могао да будем ближе својој осмогодишњој ћерки коју сам добио са бившом женом, Гркињом. Имам и стан у Атини. У сваком случају, овај дански филм је мој први прави радни тест у Европи. Једног дана волео бих да снимим и филм у Грчкој.
Кад будем председник…
Налазите се у Локарну због награде. Некад се организују и ретроспективе ваших филмова. Како доживљавате таква признања?
– Па, сваке године морају некоме да дају награду – и ето, ове године је припала мени, што је дивно. Одувек сам слушао колико је овај фестивал посебан, али никада раније нисам био овде. Годинама су ме позивали да дођем и гледам филмове; посебно сам желео да дођем прошле године, када су приказивали ретроспективу студија „Колумбија“. Неки кажу да сам премлад за награду за животно дело, али ја ћу то прихватити као охрабрење за оно што тек долази. Лепо је добити признање за читав опус, веома је ласкаво када се рад једног америчког редитеља цени и ван Америке, у свету, у Европи. Мислим да сам имао срећу што сам уопште направио овакву каријеру као режисер, већина оних који су студирали са мном нису успели, или бар не на дуже стазе. Углавном сам могао да снимам филмове које сам желео, без ангажмана „по поруџбини“. То је велика привилегија.
Увек имате завршну реч на крају рада на филму?
– Та ствар са „коначним резом“ је прецењена. Већина продуцената уопште не жели да преуређује ваш филм – превише је то посла, а и лењи су! Можда сам и ту имао среће и надам се да ће ме она пратити и наредних тридесет, колико још планирам да режирам.
Поменули сте да у Локарну гледате ретроспективу, а редовно посећујете и пројекције кинотеке из Болоње: да нисте постали редитељ, да ли бисте могли да будете филмски програмер?
– Апсолутно. Да нисам успео као редитељ, сасвим бих могао да радим у фестивалском или кинотечком свету, у прављењу програма. Волим тај свет. Као дете сам желео да будем кино-оператер, да пуштан филмове, због кућног пројектора који је отац добио као неку награду и дао га мени.
У Венецији ћете бити и предесдник жирија – да лп се спремате за ту улогу?
– Увек се надам да су сви филмови добри. Филмове је, међутим, неопходно да гледам са публиком, није поштено судити им пошто их видите на рачунару или телевизору у својој соби. На Канском фестивалу волим да идем на ране пројекције, у пола девет ујутру, па онда опет у једанаест преподне. Почнете дан свежи, са кафом, и то је дивно. Када сам председник жирија, не намећем лични укус. Мој посао је да извучем заједничку вољу жирија – пола филмски зналац, пола дипломата – да свака перспектива буде заступљена у наградама. Најгоре је имати бескрајне завршне састанке жирија. Тајна је у томе да током фестивала одржавате краће разговоре, да елиминишете филмове о којима нико не жели да расправља, па да на крају лако донесете коначне одлуке – и одете на ручак.
Повратак у родни град
Између „Странпутица“ и „Наследника“ прошло је седам година. Чиме сте се тада бавили?
– Професионално, снимио сам кратки филм за један омнибус, па пилот епизоду за једну ТВ серију и написао сценарио за филм „Смањивање“. Приватно, развео сам се и радио са архитектом на свом стану. Дакле, био сам заузет, али сам био фрустриран што не снимам дугометражни филм. У том периоду чак нисам ни предавао, мада сам после опет имао студенте.
Имате ли већ идеју шта после данског филма чије снимање почиње у фебруару?
– Након тога планирам наставак филма „Избори“. Увек сам избегавао наставке – не волим да газим истом реком два пута. Ако их већ правите, боље да то буде као „Кум 2“, а не „Кум 3“. Али, овде није реч о томе. Глумица Риз Витерспун жели да опет игра главну јунакињу, као и у оригиналу, и очекујем да ће бити добра ствар, јер то није повратак истој теми, већ истом лику: ко је она данас? То ће бити филм о садашњости. Џим Тејлор, мој косценариста, и ја смо напокон нашли концепт који обојица волимо – такав да бисмо и сами желели да погледамо тај филм. То је кључ: треба снимати филм који бисте и сами платили да видите. Оно што ме радује јесте повратак у мој родни град, Омаху, и желим да филм буде веома „омаховски“ – права сатира. Вестерн сатира. Сада имам 64 године, знам много тога што онда нисам знао и имам приступ стварима којима нисам имао раније.
У Локарну публика може поново да погледа ваше филмове „Небраска“ и „Наследници“. Шта вам они данас значе?
– Ништа више ни мање од других филмова – сваки одражава где сам тада био у животу. Снимање ми доноси огромну радост. Волим да живим на местима где снимам и да их истражујем, готово документарно. Моји филмови су комедије, сатире, понекад драме са хумором, али осећај простора је увек битан. Код „Наследника“ и „Небраске“ мислим да сам успео да прикажем те пределе тако да их локалци препознају и кажу: „Да, то је баш тако.“ То ми сада даје храброст да снимам филм у Данској – чак и на језику који не говорим. Иако, будимо реални, већина Данаца се исто мучи са енглеским – мој брат је живео тамо десет година!
Све је „некако у реду“
Како се односите према свом грчком пореклу?
– Оригинално презиме Пападопулос промењено је пре готово сто година, у време ксенофобије. Грци из дијаспоре – у САД, Канади, Аустралији – обично се јаче држе свог идентитета него Италијани или Ирци, мада мање од Јермена. Јермени и после неколико генерација и даље говоре свој језик! Одрастао сам као Грк-Американац. Као и код Срба у Америци – имамо и српску цркву у Омахи – културни идентитет заједнице често се врти око цркве. Можете бити атеиста, а опет ићи у цркву да бисте били међу својима, Грцима или Србима или било којим другима. Само један од мојих предака био је са острва, остали су са копна, чак не из Атине – ништа гламурозно! Били су сиромашни сељаци. Један са Пелопонеза, један из Ливадије северно од Атине, а мајчина породица, образованија, са острва Сирос. Ја сам православац.
Много времена проводите у Европи из личних, али и пословних разлога. Колико то, ипак, има везе са друштвеном и политичком климом у САД?
– Можда бисте помислили да је сада добро време да се оде из Америке – и јесте, и није. Чак и у Атини сваког дана читам „Њујорк Тајмс“ и гледам телевизијску емисију Стивена Колберта, тако да нисам баш далеко од свега што се тамо дешава. Као и под сваком диктатуром, или покушајем диктатуре, живот иде даље: виђате породицу, радите, и све је „некако у реду“ – осим ако нисте сиромашни. Или Мексиканац. Џим Тејлор и ја нисмо заинтересовани да директно коментаришемо актуелне догађаје – до тренутка када филм изађе, све се већ промени. Занимају нас људске приче. Чак ни први филм „Избори“ није био о политици, већ о личним драмама које се дешавају у јавном простору. Али, чим лична драма уђе у јавну сферу – постаје политичка. То и сада видимо: Трампова лична психоза одиграва се пред целим светом, а ми му то допуштамо. То је лудило. Онда морате да се запитате: шта је то у људској природи што нас тера да следимо психопате и социопате?
Јесте ли нашли одговор?
– Мора постојати нешто дубоко у нашој еволуцији – примитивно уверење да ће „најлуђи“ да нас заштити. Зашто уопште допуштамо диктаторима да владају? Ми смо их изабрали. Американци су изабрали Трампа. Италијани Берлусконија. Срби Милошевића. Бразилци Болсонара. Људи бирају такве лидере – то је сумануто, али говори много о људској природи. Демократија је крхка. Грци су је имали свега 180 година, и то пре два и по миленијума, и онда је нестала и следећих две хиљаде година је није било. Демократија је заиста крхка творевина. Људи попут Вацлава Хавела или Хосеа Мухике – то су изузеци, реткост.
Кустурица је снимио документарац о Мухики. Јесте ли га гледали?
– Нисам знао, када? Морам да га видим! Изгледа да сам претерао са гледањем старих филмова, јер ме новија кинематографија много мање занима. Мање је писмена, а више амбициозна.
По завршетку званичног дела интервјуа, Пејн се заинтересовао и за Фестивал америчког независног филма у Београду чији је гост био пре неколико година и питао ме да ли га редитељско-брачни пар Христина Хаџихаралабус и Радослав Павковић и даље воде?Лепо му је било тих пар дана у нашем главном граду, каже, и било му је драго што је тај занимљиви фестивал опстао.
Пише Срђан Јокановић