На Мокру Гору је Амир Јусеф (40) стигао у друштву најатрактивније гошће фестивала, прелепе продуценткиње Норе Ел Хатиб са којом је направио филм „Сваки дан зора“ чији су јунаци деца, осмогодишњи Набил и мало млађа Мирјам. Радња се дешава 1956. године, веома бурне у историји Египта. Политика, друштво, народ, систем, свакодневица – све се тада мењало. Амир је успео да реконструише дух једног другог Египта каквог данас нема и да нас освоји топлином и носталгијом са којом је посматрао тренутак када један свет нестаје, док се на истом месту рађа нови.
– Идеју за овакву причу добио сам док сам разговарао са оцем. Он је сада у старијем добу, има седамдесет и нешто година, и у последње време много говори о свом детињству. Доста сам га добро упознао као одраслог човека, знао сам какав је био у разним периодима свог живота јер се често присећао тих деценија. Међутим, мој отац као дете, то је било нешто ново и о томе сам желео више да сазнам. Моје деде са обе стране умрли су пре него што сам се родио, већина чланова фамилије су данас стари људи и пожелео сам да сазнам како је некада, средином прошлог века, изгледао животу у крају где сам ја рођен, у Хелиополису, или на арапском Миср ал Гадида, што занчи Нови Египат. Нови део Каира изграђен осамдесетих година 19. века у самом срцу града.
– Моји дедови, који су дошли углавном са југа, из Горњег Египта, били су међу првим досељеницима у тај део града. Тако сам почео оца да запиткујем како је он видео и доживео тај компилук као дете. Сазнао сам да је педесетих година прошлог века Каиро био космополитски град, али се то нагло променило 1956. када је Египат постао потпуно независтан и те године национализовао Суецки канал. Отац је био дете и није разумео шта се око њега дешава, али се добро сећао првог великог животног губитка који га је тада погодио.
О првом губитку
Његов први друг у животу, његова најбоља другарица из комшилука Миреј, преко ноћи је нестала, као и њена породица.
– Његови родитељи су за све то знали, али свом сину, мом оцу, нису покушавали да објасне било шта, и у кући се о томе није много говорило. За оца је то био први шок који је икада доживео у животу, тренутак када је схватио да овај свет није тако леп и безбедан како је до тада мислио. И за мене је то било нешто ново што сам научио. Почео сам да размишљам какав је био мој први губитак, неке блиске особе, и схватио сам да се тога не сећам, да сви људи то доживе, али да већина и не примети. Све ме је то навело да почнем да посматрам свет очима осмогодишњг детета у бурном историјском периоду. Египат први пут постаје заиста независтан у последњих две хиљаде година и то је велика промена. Али, са сваком величанственом променом друштва долазе и неке болне истине и последице. Социјализам и национализам су нагрнули, а пацифисти устукнули.
Египат је ушао у доба државне национализације свега?
– Свако ко је имао неке везе са странцима, пословне или родбинске, био је погођен тим променама на индиректан начин. Ни они пореклом из Леванта, Арапи и муслимани, као ни Јевреји, друге вере и националности, нису се више осећали као да припадају новом Египту. Земљом је завладала једна боја, националистичка. Пролетерска. Богати су пропадали брзо, држава им је одузимала новац и имовину. Мало дете то не види, оно сваког човека види као човека, не препознаје разлике међу људима како то одрасли чине.
Посебно у тако великом хаосу који је заваладао након преузимања Суецког канала.
– У међународној заједници сви су се наљутили, наступило је доба параноје. Ако твоји родитељи нису сто одсто Египћани, људи су те гледали као да можда имаш друге интересе, да си страни шпијун или тако нешто. Нико их није истеривао из кућа или затварао, једноставно су осећали притисак, послови су им пропадали и најбезболније за њих било је да оду. Плашили су се за будућност својих породица. Најчешће нису говорили да иду, спремали су се тихо, без буке и само нестајали. Вероватно да им неко не би национализовао и оно ствари што им је остало.
Комадићи живота из кутије сећања
Амир је изабрао да снима у црно-белој техници „због периода у коме се то дешавало, у коме се о свету сазнавало и даље преко црно-беле слике на телевизору и како би гледаоци данас доживели то доба као комадић живота из кутије сећања“.
Овако паметно и надахнуто говори човек који никада, заправо, није студирао филм, већ електротехнику у САД где је отишао одмах након завршене средње школе у Египту. Био је убеђен да ће се после студија вратити у домовину.
– Али, живот је имао друге планове, почео сам да радим, оженио сам се девојком из Шпаније и сада радим са соларним и батеријским системима и ветротурбинама. И добро ми иде. Живот је текао, али је филм случајно постао једино место где могу да се повежем са Египтом, успоменама, породицом и најбољим пријатељима које сам тамо оставио, са местом где су ми корени, идентитет, срце и људи који ме заиста познају. Моји снови и данас су на арапском.
Како је овај љубазни и одмерени човек постао режисер? Каже – случајно!
– У заливу Сан Франциска и већем делу Калифорније почео сам да радим као члан екипе волонтера. Појављивао бих се на локацијама где се снимају ти мали, независни филмови, са малим буџетима и питао да ли им је потребна помоћ, бесплатна. Ја бих само долазио и говорио: „Волео бих да радим са вама“. Свима је био потребан пар додатних руку. Свашта сам радио, расвету, развлачио каблове, кувао кафе редитељима, са екипом за звук и камерманима, коме год је била потребна помоћ. Све су то били врло мали, кратки филмови и само један је био мало више успешан јер је стигао до фестивала „Трајбека“ у Њујорку. Вампирска прича где сам био помоћник редитеља.
Турбине је одржавао и правио радним данима, а викендом волонтирао у филмским екипама. Годинама. Својим темпом. Бавио се и фотографијом, а писао је и поезију. Сматра да је писање његова најјача вештина, али да се најбоље изражава кроз визуелно приповедање. Први кратки играни филм о једном графити уметнику који живи у опасном окружењу био је експеримент и прилично га се стидео. Није желео никоме да га покаже све док није освојио награду на локалном фестивалу у Окленду.
– Волео сам га, уложио сам и срце и душу у њега, али сам мислио да ће сви приметити да је то филм на коме се редитељ тек учи да ради свој посао. Када је освојио ту награду, било ми је лакше да људе убедим да ми дају средства за следећи филм. Овог пута, главни протагониста био је Египћанин. И он је добро прошао, стигао до чувеног фестивала „Слемденс“. И на том фестивалу сам експериментисао са форматом. Оба та кратка филма, па једним делом и овај трећи, сматрам својим личним факултетом, најбољом филмском школом. Одувек сам желео да снимим три кратка филма пре него што се упустим у дугометражни.
Ви сте јединствени људи
Сад је Амир спреман да снима у Египту први дугометражни играни филм. Сценарио управо пише и говори о младићу који пролази кроз искуство блиско смрти.
– Пробуди се са потпуним губитком меморије. И једина ствар коју зна о својој прошлости је ДНК тест и замагљена слика са женом са улице по имену Хатсшепсут, као легендарна египатска краљица. Биће то забаван филм. Ове године ћу завршити писање, а следеће ћу га, надам се, снимати. Врло сам дисциплинован у томе што радим, како на послу тако и ван њега. Обично сваког дана пишем по сат или два, не губим време, као што сам то радио и током боравка на Кустендорфу. И обично радим и много других ствари док пишем. Већ сам неколико корака испред, размишљам о томе где ће камера бити, како ћу осветлити сцену…
Иако са женом или сам често путује светом, први пут је сада био у Србији и изразио је жељу нешто да ми саопшти по том питању…
– Стварно сам уживао овде и био сам изненађен колико су људи љубазни, топли, пажљиви. Као да сам био код куће, иако не говорим ваш језик. Храна је била невероватна. А најбоља ствар у Србији су људи. И не говорим ово само да бих нешто рекао. Стварно, стварно се издвајате од других. То је врло јединствен тип људи. То је стварно нешто што ми је пуно значило. Морам да се вратим, али следећи пут лети.
Антрфиле
Нора ел Хатиб
Љубазна бунтовница
Приметили смо је како елегантно улази у ресторан „Висконти“. Док грациозно корача, коврџава црна коса лелуја у ваздуху, као да сама корача независно од своје власнице. По свему судећи се издвајала од других гошћи фестивала. Зове се Нора ел Хатиб, има 37 година и готово деценију и по, након завршених основних студија у Каиру, радила је на производњи реклама. После је добила стипендију Лондонске филмске школе, за студије филмског пословања. Чим је стекла мастер диплому окренула се продукцији кратких филмова. „Сваки дан зора“ Амира Јусефа јој је четврти и, каже, најуспешнији и најпродаванији. Ниједан претходни, иако су освајали награде у арапском свету, није био на толико светских фестивала као овај. Снимљен је за три дана у Каиру, након тромесечних припрема. Пре тога није знала редитеља.
– Неко је Амиру рекао да би требало да ме позове за свој филм, па ми је послао сценарио и ја сам се заљубика у тај текст – каже Нора. – Ово је први сценарио који сам волела сто одсто. Понекад радим пројекте из стратешких разлога. На пример, филм који није баш мој тип, али знам да ће успети. Или филм који радим јер је редитељка жена. Увек имам нешто више од саме приче, али ово је први филм иза кога стојим сто одсто и у коме нема ниједна најмања ствар а да ми се не допада.
У међувремену је Нора основала сопствену продуцентску кућу „Кетс Филмс“ (Кетс значи мачке) у којој има доста запослених подељених у два сектора – рекламе и филмови. Сада већ има три сценарија за дугометражне игране филмове и нада се још једној сарадњи са Амиром.
– Када сам била млађа, на рекламе сам гледала са висине. Али, временом сам схватила да из рада на њима може много да се научи. Рекламе имају много политике у себи, и то је као да правиш филм у врло кратком времену – са свим припремама, снимањем и постпродукцијом. И има много мајсторства у свему томе. Режисери реклама стално покушавају нове ствари и увек су у току с новим техникама.
Не само да је своју компанију назвала по мачкама, већ Нора има и две лепе тетоваже: цвеће које је на кожи добила у Риму и мачку коју је урадила у Мексику. Каже да обожава мачке, али да ни њена мама, као ни већина Египћана не обожава њене тетоваже:
– Египат је још јако конзервативна средина. Жена која има тетоважу сматра се бунтовнивцом, а у Египту не воле да жене буду галамџије и да се буне. Традиција им налаже да буду тихе и љубазне.
Што онда значи… Нора се насмеја:
– Можда сам, на неки начин, бунтовница, али сам и љубазна!
Текст и фотографије Срђан Јокановић