О крају једне диктатуре
РЕДИТЕЉ БОГДАН МУРЕШАНО

Баш тај двадесет и три минута дугачак филм „Божићни поклон“ изазвао је највеће овације и аплаузе публике на Кустендорфу а касније постао најуспешнији кратки играни филм у историји румунске кинематографије са преко педесет освојених награда на фестивалима широм света. Био је и румунски представник у трци за Оскарa у категорији кратког филма.

Прича тог филма о трочланој породици из Букурешта у време комунистичке диктатуре Николае Чаушескуа добија заплет у време новогодишњих празника када отац породице сазнаје да је његов мали син писао Деда Мразу и тражио му поклон за себе, за маму, али и за тату. Куку њима! Син је Деда Мразу написао да би његов тата највише волео да Чаушеску умре. И отишао је до поште и писмо ставио у сандуче! У дому је настао хаос и размишљање да ли да те ноћи запале сандуче, убаце унутра прашак и воду… Али, писмо је већ послато. У ишчекивању судњег дана, породица има среће: на улицама је почела револуција и Чаушеску ће бити погубљен пре него што му Деда Мраз дошапне шта је „издајничка породица“ урадила.

Тему тог филма Богдан Мурешану (50) је обогатио са још пет прича и проширио је на још двадесетак људских судбина које све заједно дају непоновљиву слику последњих трзаја једне несвакидашње диктатуре. Богдан је имао петнаест година када је диктатура у Румунији срушена, а Николае и Елена oсуђени и стрељани. Можда је и то био разлог што се у свом првом дугометражном играном  филму „Нова година која није дошла“ није бавио горчином и мржњом народа према диктатору, већ смешним странама тужне стварности.

Деда Мраз сарадник Службе

Не само да је након светске премијере прошле године у Венецији добио главну награду у програму „Хоризонти“, него је са тим филмом победио и у Египту, Индији, Србији (Фестивал ауторског филма)… већ је и овог пута његов филм био највољенији и најпопуларнији од свих нових остварења која су тамо приказана. Сваки час су други аутори прилазили да му честитају и поразговарају са њим. Ускоро га очекују премијере у другим европским земљама, а и наша публика би требало да га види у биоскопима.

– Почео сам да радим на филму развијајући идеје из ранијих кратких филмова које сам радио „Божићнi поклон“ и „Рушење 1985.“. Овај други је говорио о години када је Чаушеску почео да руши Букурешт како би изградио нови град и осамдесет хиљада људи је остало без својих старих  великих кућа и домова. Ја сам у то време био дете али сам касније слушао и читао о том периоду, као и o осталим ужасима комунизма. У оно време био сам дете које је веровало у бајке и да ће наша стварност постати ружна прошлост. Срећом то се и догодило. Увек сам желео да Чаушеску нестане и нестао је. Вероватно по томе највише личим на дете из филма које пише Деда Мразу.

У то време нисте знали да је чак и Деда Мраз радио за тајну полицију Секуритатеа?

– Нисам, али сам сада сигуран да јесте. Ко би био бољи сарадник Службе од чикице који добија много писама од народа? Зато више не верујем у Деда Мраза!

У чему је штос са нумером „Болеро“ Мориса Равела која је музички мотив целог филма? Чини се чак да сте филм снимали у ритму „Болера“?

– Писао сам филм са „Болером“ у мислима, али сада мрзим „Болеро“, не желим више никад у животу да чујем ни делић те композиције. Сви ме питају о томе. Ако икада будем правио нову или проширену верзију овог филма користићу и турбо фолк ако треба, али „Болеро“ никако. Прве сцене су дугачке, без много набоја и динамике, акумулирају много садржаја и информација о ликовима и радњи, а после се мења и убрзава. Рационална објашњења зашто „Болеро“ обично нису и права, али рећи ћу вам прво та. Када сам почињао да пишем схватио сам да ће то бити тежак посао, компликован, и запитао сам се како тих шест прича са много ликова да ставим у један филм?  Био ми је потребан план, скица. Као за кућу коју градиш. Дошао сам на идеју да би ми план писања могла бити нека музичка аналогија. „Болеро“! Прича која се непрестано убрзава и напредује, помало понавља, полако нагомилава све више инструмената и расте, а финале је врхунац песме односно филма.

Револуције су секси

Тренутак ослобађања?

– У „Болеру“ је то врста сексуалне конотације, као музички оргазам. Колико год то звучало чудно, свака револуција је на неки начин слична, ослобађајућа, попут народног оргазма. Није шала. Сетите се санкилота из Француске револуције, многи од тих револуционара биле су жене, проситутке, неке од њих су представљене и на уметничким делима, са облинама, великим грудима, као сексепилне вође револуције. Тако, можемо да се шалимо на рачун свега тога, али није то далеко од истине. Ентузијазам, ирационални занос је у Румунији био свуда опипљив након свргавања дикатора. Шта је све то значило него народни оргазам!? На жалост, револуционарни оргазам је трајао колико и сваки други. Кратко задовољство једне цигарете након оргазма, по један дим за свакога од двадесет милиона људи и онда је крај.

Који су ирационални разлози за звук „Болера“ у целом филму?

– Сигуран сам да сам као дете слушао ту мелодију свуда. Она је била део музичке разгледнице Румуније. Нисам био сасвим сигуран и зато сам потражио рационално образложење. Касније сам питао старије људе и потврдили су ми да се и они сећају те мелодије из тих времена. На крају ми је једна словеначка новинарка рекла да „Болеро“ код њих није имао такав утицај, нити је било ко у Југославији био толико опседнут њим. Али, рекла ми је и да се сећа Зимских олимпијских игара у Сарајеву где је британски пар  освојио злато за клизање на леду, са „Болером“ као музичком подлогом. Онда сам проверио и заиста – годину дана касније је издата грамофонска плоча у Букурешту и те године је вероватно постао хит. Можда има и других објашњења, можда је неко од уредника са радија пуштао „Болеро“ својој жени или љубавници…

Па вама не треба психотерапеут, своје духовне недоумице решавате сами?

– Да, изгледа, тако је боље, чувам паре за цигарете уместо да их дам психијатру. Док пишем покушавам да психички сломим самог себе како бих што дубље могао да зароним у сопствену душу. Неко ми је у Румунији рекао да је крај филма са „Болером“, када се руше Чаушескуов режим, терапеутски и за гледаоце, да плачу и смеју се у исто време.

Зашто сте хтели да све приче о том добу ставите у први филм?

– У комунизму сам живео неких петнаест година, сасвим довољно да знам колико је то лоше када немате слободу и живите живот без имало достојанства у репресивном режиму. Револуција је и уметнички занимљива. Свакако се нећу понављати и поново снимати филм на исту тему, то би био болеро мог живота. Сад завршавам анимирани филм који се дешава у једној румунској луци почетком прошлог века, љубавна прича.

Батине које памти

У филму сте представили неколико дана уочи пада Чаушескуа зато што сте могли да комбинујете драму и црни хумор, док после тога, када су снајперисти почели да пуцају по народу, више ништа није било смешно?

– Тачно је то разлог, добро сте приметили, дугујем вам новац зато што сте то лепо срочили, хвала вам. Одлучио сам да филм мора да има срећан крај иако његов наслов говори другачије. Он се односи на новогодишњи телевизијски шоу програм који је тих дана сниман али никада није приказан. Као и на наду у боље сутра које ће стићи тек деценију касније.

С обзиром на наслов филма, шта се у Румунији више слави, Нова година или Божић?

– Божић је био главни празник, Деда Мраз, поклони, деца, породична вечера, окићена јелка, можда одлазак код родбине на село где се закоље прасе и испече… а Нова година је значила весеље са пријатељима, пиће целе ноћи, новогодишњи ТВ програм… Већина Румуна су православци који славе према новом календару.

Каква су ваша сећања на Румуније пре и после Чаушескуа?

– Отац је био биолог у важној болници за нервне болести, а мајка медицинска сестра. Растали су се када сам био тинејџер и наставио сам да живим са мајком. Тек много година касније, када је отац оболео од рака вратио се мајци, али је убрзо умро. У време Чаушескуа било је трауматично. Комунизам је прилично погодио моју породицу. Један мој деда, мамин тата, је после рата био у логору. Много сам га волео. Био је срећан када је Чаушеску стрељан. Са татине стране је још компликованије. Деда је био највиши официр ратне авијације у Другом светском рату, учествовао у бомбардовању Стаљинграда. Орден је добио од румунског краља Михаила и неколико месеци касније, са крајем рата, са авионом је пребегао у америчку окупациону зону у Аустрији, у Тирол, где је умро педесетих година. Осуђен је на смрт у одсуству и никада више није видео своју породицу и децу. Био је богат, живео у палати, имао скупа америчка кола, возача. Имао сам мисао о богатом и важном деди који није био стваран у мом животу. Верујем да је баба повремено добијала информације о њему. Мог оца су за време школовања агенти Секуритатее често испитивали. У Румунији се  о свему шапутало, имали смо осећај да смо стално били у опасности.

И ви сте прошли „топлог зеца“?

– Када сам био мали гледао сам филм о нацистима  у коме сам видео авионе са кукастим крстовима. На часу ликовног у школи добили смо да цртамо шта желимо и ја сам нацртао авион и на њему кукасти крст. Био је то велики скандал у школи, довели су ме код директора и казао сам да не знам шта сам погрешио, јер сам такав авион видео на филму. После ме је отац баш добро истукао и много касније сам схватио зашто. Његов отац је управљао таквим авионима! УДругом светском рату су Румуни били са нацистима што тада нисам разумео, јер нико није желео да ми објасни шта сам погрешио. То није било време када је неко хтео детету да објашњава било шта, јер је требало много тога објаснити. Како да детету објасне да је Румунија била са нацистима, а онда је променила страну и да нисмо спасили свет као што су нас учили? Било је опасно о тој теми разговарати. У школама су нас учили да се Румунија борила против нациста.

Прво путовање у иностранство

У филму се види да неки носе фармерке и „западну“ гардеробу, а неки јефтине румунске кројеве: где сте ви били у тој „хијерархији“?

– Наш живот је пре него што су се родитељи растали био веома добар. Отац је имао добру плату и добре везе на важним положајима. Једна од његових сестара се удала за британског архитекту и отишла са њим да живи у Енглеској. У филму видите да телевизијски редитељ носи фармереке, што је било симболично: они су могли да имају све јер су били важна полуга у медијској машинерији диктатуре. И најчешће су били ожењени агенткињама Тајне службе или су обоје радили за Службу. Привилеговани су имали своје продавнице са страном робом у које обични грађани нису имали приступ. Чак и ја сам као дечак имао једне фармерке које ми је отац купио. Ако је син једног биолога могао да их има и син телевизијског редитеља је могао да има више пари.

Када сте први пут путовали у иностранство?

– После Револуције, наравно. За време Чаушескуа нисмо имали пасоше, а они који јесу имали су привремене. Мало људи је путовало ван Румуније, осим нека ретка путовања за Бугарску или Совјетски Савез. А постало је још теже последњих година када су људи све више почели да беже из Румуније.  О томе се причало тихо, али гласине су се шириле попут пожара. У стварности је било много горе него у мом филму. Мајка ми је православка, а отац гркокатолик и ишао сам у обе цркве. Католичка је брзо након пада диктатуре организовала неку врсту ходочашћа за младе из Источне Европе. Иако сам ја био и остао православац, моје прво путовање је било са католичком црквом возом у Праг. Прво заустављање је били на главној станици у Будимпешти. Била је ноћ и шокирало ме када сам изашао на станицу и видео ту количину уличне расвете и светлећеих реклама које сам до тада виђао само на филму! Људи су носили кожне јакне које су у Румунији могле да се виде само у часописима или у филмовима. Мрачна и сиромашна земља смо били.

Болеро за Даму у црвеном

Шта сте гледали на телевизији или слушали од музике?

– У Букурешту смо гледали програм бугарске телевизије. Наша телевизија је емитовала програм два сата дневно и од тога сат и по су били Чаушеску и његови говори. Људи из Темишвара су гледали ТВ Београд. Зато ми из Букурешта разумемо бугарски а они из западне Румуније српски. Они су били у бољем положају јер је српска телевизија била као западна у односу на бугарску. Знали су за „Бијело Дугме“, Бреговића… У Букурешту смо имали само „Болеро“. Телевизија је пуштала само ону музику за коју није морала да плаћа права. Музику смо набављали снимајући је на аудио касете са Радио слободне Европе. Тамо су знали да млади у Румунији немају прилику да слушају и купују музику па су у програму за нашу земљу водитељи намерно пуштали целе песме без реклама и џинглова како би могли да их снимамо. Нисам тада имао никакав посебан укус, слушао сам све што сам могао. Сећам се тог европског диско звука, попут певачице Си Си Кеч или групе „Модерн Токинг“ уз који је могло да се игра. На свим забавама су их пуштали. Данас сам музички фанатик и сада, док ово причам, размишљам  о томе да сам рођен на Западу данас бих сигурно био музичар, а не сценариста и редитељ. Сећам се забаве где је звезда био старији кул тип са џинс јакном и мајицом на којој је написао „Ганс енд Роузис“. Сећам се и сладуњаве баладе „Дама у црвеном“ Криса Де Бара коју сам тада мрзео више него „Болеро“ данас, али пружала је добру прилику да уз њу полако играш са девојком док јој шапућеш своју адресу и број телефона.

Друго путовање у иностранство искористили сте да изградите сопствени музички укус?

– Стигао сам у Пољску која је тада била највећа фабрика за пиратску производњу музичких касета. Сећам се једне продавнице где су зидови били са полицама пуних касета. Био сам опчињен. Као да сам стигао у Рај. Потрошио сам сав новац који ми је мајка дала, купио сва прва четири албума „Лед Цепелин“,  „Зид 1 и 2“ од „Пинк Флојд“…. Али, кад сам се вратио кући преснимавао сам „Металикин“ албум на касете, продавао их и исплатио све што сам потрошио на путу.

Како сте се заљубили у филм и режију кад у биоскопима и на телевизији није било филмова који би вас одвели на ту страну?

– Филм је касније стигао у мој живот, прво је било писање. Много сам читао и мислим да бих за себе могао да кажем како сам пропали писац који је постао успешни режисер. Мој отац је наследио љубав према књигама и имао је пуно књига из добре литературе. Читао сам Маркеса у основној школи, „Декамерона“, француску књижевност… Више сам читао стране него румунске писце јер сам тада вероватно мрзео своју земљу. Са шест година сам читао на енглеском. Желео сам да будем писац и да студирам стране језике, али сам завршио на студијама политичке филозофије што сам и дипломирао. Учио сам и писање сценарија, али режију никада нисам студирао. Писао сам кратке приче, објавио једну књигу, слао сам приче на такмичења, негде сам побеђивао и добро сам зарађивао па сам наставио да пишем, да радим неко време ко новинар на култури и економији, да пишем за рекламе и природно је било да почнем да пишем сценарија. Почео сам да волим филм и у мојим тридесетим сам постао режисер.

Напади на студенте

Какво је Чаушескуово наслеђе данас у Румунији, осећа ли се?

– Не воле га посебно, али са свом руском пропагандом око тога Чаушескуово доба се некима чини златнијим него што је било. Руска пропаганда доста ради на томе да покаже да је у прошлости било боље. Тек ове године је у средњим школама увед посебан предмет о историји комунизма и то је велика победа, нешто што је одавно требало да се уради. Један познати румунски историчар је рекао да је та Револуција била Реформлуција јер је после тога стари државни апарат само реформисан. Овај филм је поново отворио дискусије о томе да треба знати праву прошлост.

Шта се сазнало у међувремену?

– Многи румунски легионари, бивши нацисти, постали су део тајне службе Секуритатеа са доласком Чаушескуа на власт зато што је он из дубине душе мрзео Совјетски Савез. Једном је избио скандал када је споменик Лењину померио са једног трга на други, мањи. Онда се 1968. супротставио руској инвазији на Чехословачку. Рекао је да је то грешка и постао је херој на Западу. Никсон је тада посетио Румунију. Али када је Совјетски Савез почео да се мења схватио је да су му Горбачов и Перестројка највећи непријатељи. Није био свестан да се баш њему крај приближава. Имао је дијабетес и можда је то био узрок помућене свести и неког облика сенилности на самом крају владавине.

Документарни снимци на крају вашег филма су потресни, сећамо се убијања народа по Темишвару одакле је све почело!

– Чаушеску се са женом вратио са пута по Ирану 20. децембра и одмах отишао на телевизију да се хвали својим успесима. Следећег дана је окупио раднике на протесту где је био извиждан, исте вечери су већ почеле неке борбе на улицама. Сутрадан је сакупио је последњи митинг подршке где је понудио више новца народу, али су окупљени били толико бесни због свега што се догађа да му нису ни дозволили да говори. Покушао је да бежи и три дана касније, после кратког суђења, стрељан је. После уласка у ново доба добили смо слободу да говоримо оно што мислимо, али било је и незадовољства јер смо ушли у велики период сиромаштва. Доба какофоније – много слободе и мало правила. После деценија шапутања одједном су сви желели да вичу наглас. То је трајало десет година. Институције су биле врло крхке и то је била савршена прилика да Секуритатеа поново узме власт. Водили су кампање и акције против студената оптужујући их да су наркомани и трговци дрогом и довели су рударе да бију студенте. Неко би требало да направи филм о деведесетим годинама у Румунији, било је горе него за време Револуције. Тада нисте видели ко пуца на вас, а деведесетих видите рудара који студенту разбија главу на улици Букурешта. Тадашњи председник Јон Илијеску је био наследник Чаушескуа и када то знате све је разумљиво.

Кажете да је комунизам био осуђен на пропаст, зашто?

– Комунистичка догма је можда имала добре намере у идентификовању проблема капитализма и изградње праведног друштва, али ко је тај ко ће народу подарити правду? Правда се на крају сконцетрисала у рукама неколицине и идеално друштво правде постало је у пракси организована мафијашка држава. На крају комунизма сваку државу је водио мафијашки клан који је сиромаштво и страх ширио под именом правде, а моћ и богатство су држали за себе. Није истина да смо у комунизму били сви једнаки јер је постојала класа доушника, државних агената који су уживали у богатству и добрима са Запада. Свака утопија на крају постане дистопија.

Расплет чека мај

Шта се дешава сада у Румунији? Демонстрације су опет актуелне?

– То је јако компликовано. Гласао сам у Љубљани, у Амбасади, где сам се тада налазио. Оданде сам отишао у Индију, остављајући моју домовину релативно нормалном. После пет дана примам поруке и шокирам се када сазнајем да је особа за коју нисам ни знао да постоји Калин Ђорђеску на првом месту. Питам и ја, као и многи други, ко је тај Ђорђеску? Полако се откривало да је за њега гласала дијаспора јер се претварао да је аутсајдер ван садашњег политичког система иако је њега својевремено Чаушеску послао у иностранство да студира. Мислим да је Ђорђеску био тајни адут тајне службе све ово време. Прича о национализму, суверенитету, религији, о томе да не треба да се сукобљавамо са Русијом због Европске уније… и одмах знам  да свако ко поистовети ЕУ са симболом зла има неки задатак.

И ко је на крају на улицама протествовао против кога?

– Ни то није сасвим јасно. Детаљи се стално откривају и не можеш никога да ухватиш ни за главу ни за реп. Постојала је чудна парламентарна коалиција састављена од левичара и десничара и они су оптуживали Ђорђескуа да је марионета Русије. Онда се испоставило да је та коалиција, која снажно подржава ЕУ и НАТО, уложила новац у кампању те руске марионете! Нико не жели да прича о томе и ја мислим да је нека тајна служба створила Ђођескуа и чувала га у фрижидеру док не дође време да га изваде. Сада за себе говори да је легални председник а да је одлука уставног суда којим се поништавају председнички избори нелегална, што је делимично и тачно јер не можете поништити пола избора а пола не. Парламентарни су наводно у реду а председнички нису иако су одржани у исто време. Друго, нема смисла у томе да се Руси мешају у неке изборе а у неке не и посебно не на овај начин зато што су председнички мање битни од парламентарних. За мај су су најављени нови избори али нико не говори о њима, јер свако нешто крије.

Живите у Букурешту?

– Да али доста путујем. Моја ћерка има двадесет пет година, живи у Лондону и као режисер бави се анимацијом, техником стоп моушена, и планирамо да у будућности радимо заједно. Разведен сам од њене мајке и сада имам девојку.

Да ли вам је сада лако да финансирате своје филмове?

– Имао сам подршку државних фондова за готово све филмове које сам радио, не у потпуности, али јесте велика помоћ. Ипак сам морао да продам стан у планинама око града Брашова који сам купио када сам зарадио неке паре од кратких филмова и номинације за Оскара. Током пандемије сам две године живео тамо и писао овај сценарио. Филм је коштао милион и по евра а држава ми је дала триста хиљада. Морао сам да продам стан иако су ми неки пријатељи помогли око постпродукције. Из Србије сам добио мало новца, око тридесет хиљада али када сте очајни и треба вам новац и сто евра је велико. Вања Ковачић, монтажерка из Србије, спасла ме је тако што је аплицирала за новац вашег филмског центра. Имао сам и кредит од 40 хиљада евра на крају, остао без једног стана и да ми овај филм није био тако успешан не знам како бих преживео. Сада сам готово повратио сав новац, исплатио све дугове и мислим да имам довољно новца да купим опет стан у планинама. Букурешт повезујем са стресом, послом и замршеном политичком ситуацијом, а Брашов су чистоћа, пријатељство, природа, одмор, пиво, медведи…

 

Текст и фoтoграфије Срђан Јокановић